Oj vej danas možemo smatrati jednom od najprepoznatljivijih fraza, možda i jednim od zaštitnih znakova jezika aškenskih Jevreja – jidiša (יידיש־דײטש). Generalno ovaj izraz i danas služi da se njime izrazi svojevrsni vid zabrinutosti u odnosu na neke trenutke, periode života, onda kada proživljavamo kako teže tako i one lakše momente određenih nestabilnosti, ali i za mnoge mnoge druge dogodovštine koje nas svakodnevno mogu zadeseti i pomeriti iz savremene udobnosti života. Naravno, sve to ni ne mora nužno biti loše. Naprotiv. Ukoliko bi pokušali da oj vej/oj vavoj približimo duhu srpskog jezika, nešto najpribližnije bilo bi: Jao, gospode (pritom ne mislivši nužno na Boga, ne mora imati nikakve veze s verom i religijom per se, već samo na nivou svakodnevne uzrečice). Dakle, njome jednostavno izražavamo čin iznenađenja nad određenom situacijom koju najščešće nismo očekivali i koja nas je zatekla u hodu i možda ostavila u nekom vidu neverici. Ali pravo, odnosno dublje pitanje više je odakle tačno ova fraza potiče i kako se vremenom do te mere pozicionirala u svakodnevnom jeziku da je na kraju izašla iz okvira jidiša i Jevrejskih krugova te danas postala delom gotovo svakog savremenog jezika na njemu svojstven način.
Jednom rečju – postala je univerzalna, metajezična.
Oj (אוי) dovoljno precizno možemo datirati hiljadama godina u prošlost, sve do vremena predstavljenog u TaNaH-u (תנ”ך), odnosno jevrejskoj ”Bibliji”. Zato sada, kada je u ovom vremenskom okviru posmatramo oj, u značenju iščezava mnogo toga zabavnog i vidimo da se u tom vremenu i okruženju više nego jasno odnosi na teskobe koje su neretko bile sastavni deo jevrejskog života. Samim time, usled duboke povezanosti Jevreja s naseljavanjem severnoameričkog kontinenta, uopšte nije nemoguće i da baš ovo biblijsko oj ubrzo već nalazimo i u engleskom jeziku, u sličnom obliku:
woe
na srpskom bi to preveli kao –jao, kuku
.
Ukoliko sada još striktnije posmatramo korišćenje ove fraze u tekstu Biblije, nju je češće od svih drugih koristio prorok Jeremija (Jirmjahu, ירמיהו) pomenuvši je čak 8 puta. Obzirom da je ime ovoga proroka, a u odnosu šta je i kako pisao, svakako ostalo upamćemo po tuzi, te je njegov biblijski korpus nazvan ”Plač Jeremijin” (Megilat Ejha, מגילת איכה) onda uopšte ni ne treba da čudi kako je i oj postalo sličnim sinonimom do današnjih dana. I na nekoliko drugih mesta u Bibliji možemo naći primenu ove fraze koju takođe možemo, do određene mere, okarakterisati sada i kletvom, ili, pak, vidom poetskog proklinjanja usled nedostatka drugih mera za zovoljenje osećaja nanesene nepravde jevrejskome narodu:
אוי־לך מואב אבדת עם־כמוש Oj le’ha Moav, avadta, am K’moš Teško tebi, Moave; propao si; narode Hemosov Mojsijeva 4, 21:29
.
Iako danas uzimamo da je ova uzrečica nužno jevrejska, ipak ona je korišćena i od strane mnogih drugih naroda pomenutih u Knjizi. Kao dokaz u prilog ovoj tvrdnji može da posluži i ono što je zapisano kada su biblijski protivnici Jevreja Filistejci (Plištim, פלשתים) shvatili da je na bojnome polju prisutan i Kovčeg saveza (Aron ha’berit, ארון הברית), sveti predmet koji je tu bio da štiti armije Izraelićana:
אוי לנו כי לא היתה כזאת אתמול שלשם Oj la’nu ki lo hajta ka’zot etmol šilšom Teško nama, jer to nije bivalo pre Samuilova 1, 4:7
Vidimo kako i oj (אוי) i avoj (אבוי) zvuče veoma slično i da, očito, nose sličnu, gotovo istu simboliku kada su izrečene. Slično tome i u aramejskom jeziku (aramaja, ארמיא) možemo naći dodatne varijacije na oj, u okviru jezika koji je veoma blizak, gotovo istovetan hebrejskome (ivrit, עברית) a koji je bio lingua franca među Jevrejima tokom mnogih vekova daleke prošlosti. Ujedno i jezika kojim je načinjen ”Talmud” (תלמוד). Iz tog razloga, ukoliko se ovde oslonimo na aramejski koji možemo naći u Talmudu, oj postaje vej – spajajući se vremenom, postajući sada svojevrsna, dvojezična uzrečica. Uzrečica za koju se veruje da joj se dupliranjem izgovora i snaga uvećava kada se ka nečemu, ili nekome, uputi. Običaj koji traje još od biblijskih vremena.
Otuda sledi:
ויי Vej
na aramejskom
אוי Oj
na hebrejskom
אױ װײ Oj vej
.
Sličan vid duplikacije pri uzviku nalazimo i ovde:
הו־הו Ho, ho Jao, jao Amos 5:16
.
Do sada smo videli veoma jasne biblijsko-aramejsko-hebrejske korene uzrečice oj kojom obeležavamo lament, ona ipak zvanično u engleski jezik ulazi dosta kasnije, kroz njenu potonju iteraciju na jidišu koji takođe u najvećoj mogućoj meri oslikava život i jezik Jevreja, samo sada kroz prizmu novijih, relativno savremenih dana, te samim time i savremenijih tendencija tumačenja jezika, istovremeno čuvajući njegove korene. Tako u rečniku Merriam Webster naći ćemo da vej svoje izvore ne nalazi nužno u aramejskom, već u srednje-nemačkom dijalektu ovog germanskog jezika, te reči: wē, koje se pretapa u englesko woe. No, ipak u jidišu vidimo dalja grananja ovog lamenta kako je na početku pomenuto. To se posebno odnosi na ovu drugu frazu koja prirodno dočarava veću neugodnost, ali istovremeno može biti protumačena i komično.
Možemo se usuditi i reći i da se, na određeni i vrlo specifičan način, oj vej nalazi na suprotnoj strani spektra u odnosu na mazal tov (željenje sreće, uspeha, מזל טוב).
Tako sada, tzv. jidišizacijom, dobijamo i sledeće blago proširene fraze:
Treba napomenuti da je sličnog mišljenja i etimolog Daglas Harper (Douglas Harper) ukoliko se malo duže zadržimo na stavu dominantnom u Merrieam Webster rečniku. Stava da fraza dolazi iz jidiša, ali da pre vuče germanske, odnosno indoevropske jezičke korene. Daglas u tom maniru navodi izraze poput weh, ili auweh, kombinujući s holandskim uzvikom au! kojim se potencira osećaj bola (najčešće od udarca). Ovaj primer takođe na srpskom možemo čitati poput: jao.
Sve to, dalje, Daglasa navodi na još starije jezičke primere:
• oh ve na danskom i švedskom
• ili oy wah u pojedinim delovima Francuske
Latinski ekvivalent bio bi:
·o, me miserum
· ili heu, me miserum
.
Konsultujemo li i ”Oksfordski rečnik engleskog jezika” (Oxford English Dictionary) oj vej u engleski jezik ulazi tokom XIX veka, kada u izgovoru više zvuči kao oi; dok savremeniju formu čitanja dobijamo u XX veku, odnosno jedno verodostojnije fonetsko predstavljanje konslutujemo li hebrejsku vokalizaciju reči. Samim time ovo dovodi do vrlo jake asimilacije reči u savremeni engleski jezik postajući sada hoy, ili ahoy – rečima kojima nekoga dozivamo, te naglo skrećemo nečiju pažnju. Još dubljom analizom, korišćenjem Google Books-a, možemo čak dobiti i hronološki grafikon njene upotrebne vrednosti u zadnjih par stotina godina, te jasno vidimo da njeno pojavljivanje u engleskom lagano opada od 80ih godina XX veka:
Na kraju, etimolopka hronologija bi izgledala otprilike ovako: