Posvećenje je uvek uvođenje u neku misteriju, ali je već i samo uvođenje misterija. U drevno doba, kada je posvećenje bilo institucija, i to najvažnija institucija čovečanstva, odigravalo se po strogim, propisanim pravilima. Bez posvećivanja ne samo što nije mogao da stupi na dužnost prvosveštenik, ili kralj, nego nije mogao čak ni sveštenik, vojnik, sudija ili lekar. Pored opšteg kastinskog posvećenja, kojim se mladi čovek uvodio u smisao društvene situacije, budnije biće je učestvovalo i u naročitomm i višem učenju. Ovo učenje je bilo potpuno nezavisno od škole. Škola je pružala samo materijalno i količinsko znanje, a posvećenje, duhovni nivo i budnost.

Ishodište svega toga je da čoveka čula vezuju za materijalni svet, i on nema iskustva i doživljaja o stvarnosti. Ima samo život; njegovo bivstvo tinja skriveno u tami. Budniji čovek ranije, pospaniji kasnije, ali jednom svako u životu stiže do granice života, ako ne drugačije, a ono u trenutku smrti. Smrt i posvećenje su međusbno srodni preokreti. Jer je posvećenje i smrt i rođenje. Smrt u materijalnoj prirodi, rođenje u duhovnom svetu. Smrt nasilno prekida život i razara naizgled nužnu vezu čoveka sa materijalnom prirodom. To isto čini i posvećenje: prekida neprekidnost života veštačkim uplitanjem. A čini to zbog toga da bi bivstvo moglo da prodre kroz pukotinu nastalu u veštački prekinutom životu. Današnjim jezikom:

Posvećenje stupa preko spoljnjeg odnosa s prirodom, uz metod koji usmerava učitelj, i na mestu prodora uvodi u dušu čoveka duh natprirodnog bivstva.

Helenistički naziv za ovaj obrt, koji je verovatno iz drevne orfičkopitagorejske baštine: metanoia. A metanoja zači preokret. Ovo je posvećenje u srodstvu sa smrću; ali istovremeno rođenje.

Ponovno rađanje usledi katkada i bez uplitanja kada čovek, vođen svojom budnom mističnom intuicijom, ume na potreben način da priremi sebe moralno, duhovno i psihički. Metanoja je, pak, uvek samo delimična i otuda nesavršena. U drevno doba se mladiću odgovarajuće budnosti dodeljivao učitelj za posvećivanje.

Značajna je spoljašnjost koja ide uz posvećivanje. Počev od trenutka kada se mladi učenik, pojavljuje pred vratima svoga učitelja s drvetom za ogrev u rukama, mora da prođe kroz niz obreda. Danas se pojedini momenti obreda objašnjavaju simbolično. Pretpostavka ne valja. Prva situiacija je da unutrašnji proces koji se zbiva u učeniku u svetu duha i materijanoj prirodi ima tačan ekvivalent.

Ono što se nalazi gore, isto je kao ono što se nalazi dole, kaže Tabula smaragdina Hermesa Trismegistosa. Ono što je dole, isto je kao ono što je gore. U prirodi se zbiva isto što i u duhu i u duhu isto što i u duši. Prirodni ljudski ekvivalent za zbivanja u svetu duha: obred. To je ekvivalnt koji se danas delom ne razume, ili se smatra magijom. Stupnjeve buđenja učenika treba izraziti i spoljašnostima: odećom, bojom odeće, krojem, ukrasom za glavu, ponašanjem, promenom ishrane. Kada je učenik u Egiptu prošao poslednji, najteži ispit, bivao je gost prvosveštenika na zajedničkom obedu. Ovaj obed je bio suntrofion (sintrofion), obred sjedinjavajućeg jela, kada se čuvari duha boga Tota sjedinjuju posredstvom hrane i u hrani.

Uspomena na ovaj obed u Rimu je caena romana. Ova večera je, pak, bila jedinjenje sa božanstvom. Jer: ono što je dole isto je kao ono što je gore. Paralelno sa sjedinjavajućom večerom u svetu duha proticalo je sjedinjavanje i to je bio smisao obreda zajedničkog obeda, ništa drugo.

Posvećenje je isti pradoživljaj kao bivstvo, duša, život, sudbina, istina. U arhaičkom čovečanstvu posvećenje je bilo najvažnija institucija, presudna za ceo život. Ko nije prošao kroz posvećenje, rođen je samo jedanput. Takvo biće se ne može uzeti ozbiljno: to je ljudsko biće omamljeno i usnuko u materiji, poput životinje ili biljke. Pravo čovečanstvo je ono koje je dva puta rodjeno, i istinska zajednica je njegova zajednica. Zajednica onih koji su posvećeni, koji su probudjeni i koji su postali učesnici objavljenja. Oni su imali reč, logos u vladavini, u zakonu, u stvaranju.

To je ono što je tako često viđeno u pozorištu, što je saslušano u muzičkom delu, što je iščitano u epu ili romanu. Reč je o geometrijski uprošćenom ritmu bivstva: to su osnovne forme, to je osnovni obrazac. To je apsolutni oblik koji se dalje ne može pojednostavljivati. To je onaj osnovni obrazac na kojem počiva sklop tragedije, to je sklop muzičkog dela, ali je to sklop slike, i sklop skulpture i filozofije: poći od osnovne prirode – izoštriti – stići na kritičnu tačk – doživeti katarzu i izjednačiti se u svetlosti.

Svako delo koje je stvorila ruka čoveka i koje ima duhovni sadržaj, čuva ove ritmove: to su ritmovi posvećenja – zbog toga sve što je stvorila ruka čoveka govori još jednom o pradoživljaju posvećenja. Praslika svakovrsnog ljudskog duhovnog objavljenja zbiva se na osnovu pradoživljaja posvećenja, i samo se tako i može zbiti. Svaka ljudska tvorevina vodi život i krizu, krizom ga čisti, konačno ga smiruje. Svaka književna, umetnička, filozofska tvorevina je bleda kopija posvećenja – čak i najlošija tvorevina čuva u sebi i sadrži i izražava zapovesti potresa i očišćenja i to tako što saopoštava doživljaj koji izaziva u čoveku sličan obrt. I što je delo presudnije i značajnije, sve jasnije izražava pradoživljaj posvećenja i sve više liči na pravo posvećenje. Takva dela su tragedija i visoka muzika koje su na neposrednoj granici posvećenja. Niče izvodi poreklo tragedije iz muzike.

Možda je u pravu.

Ali one obe potiču iz misterije posvećenja: ljudska duša prolazi kroz niz simboličkih doživljaja – tajna razrešenja simbola je što nije reč o Edipu, Antigoni, Filoktetu, Ajantu, nego o čovekovoj duši, o onoj duši koja ima svoju sudbinu na zemlji i tu sudbinu je dobila zato da bi se probudila. Duša na ovoj tački sudbine. Dospeva u krizu i mora da se pročisti: treba da se probudi. Tragedija je prikaz herojske duše – ni muzika nije ništa drugo.

I obe simbolično govore isto, čemu uči posvećenje jasnim razumevanjem i budnim proživljavanjem.