/ Jevrejska najsvetija knjiga, odnosno 5 Knjiga Mojsijevih /
.
Izraz Tora (תורה) prvobitno se odnosio na pojedinačni nauk koji je narodu prenosio Božji zastupnik, u liku proroka ili sveštenika, ali kasnije je postao zajednički naziv za sve nauke koje je, prema opštem verovanju, Bog preko Mojsija (Moše, מושה) objavio Izrailjcima (Jisraelim, ישראלים) na Sinajskoj gori. Kako se ta učenja najvećim delom sastoje iz zapovesti, reč tora obično se prevodi kao zakon, a kako ona čine suštinu prvog dela Biblije (Jevrejska Biblija – TaNaH, תנ”ך), koji obuhvata pet knjiga.
Prvu knjigu čine:
· בראשית Berešit – Postanje
· שמות Šemot – Imena, odnosno Izlazak po grčkoj reči Ἔξοδος Egzodus
· ויקרא Vajikra – I Reče, odnosno Knjiga Levitska prema grčkom Λευιτικόν Leuitikon
· במדבר Bamidbar – U Pustinji, iliti Brojevi po grčkom prevodu reči Ἀριθμοί Aritmoi
· דברים Devarim – Stvari ili Reči, Ponovljeni zakoni od Δευτερονόμιον Deuteronomiom
.
A druge dve knjige su:
• נביאים Nevi’im – Proroci
• כתובים Ketuvim – Spisi
.
Jevrejska sveta knjiga, Tora, poznata je pod nazivom Petoknjižje (od grčke reči Pentatuah – Πεντάτευχος, koji znači Pet svezaka), odnosno – pet knjiga Mojsijevih, te odražava verovanje da je te knjige doista napisao sam Mojsije. Samo po sebi, Petoknjižje ne daje povoda za takvo verovanje – već da je anonimno delo, iako mnogi njegovi odeljci započinju izrazima kao što je – I (Bog) reče Mojsiju… (Vajomer Moše, ויאמר משה). No, vera u Mojsijevo autorstvo potiče iz drevnih vremena. Ono se pominje i u kasnijim knjigama same Biblije – rabini su ga smatrali činjenicom, čak i kad ga nisu izričito potvrđivali. Da je Mojsije autor tih knjiga praktično nije bilo dovođeno u pitanje (bar ne među Jevrejima, pa ni među hrišćanima) sve do relativno skorih vremena, a za ortodoksne Jevreje to još uvek predstavlja čin vere.
Savremena biblijska proučavanja pokazuju, međutim, da to pitanje nije tako jednostavno. Prema njima, Petoknjižjem se naziva skup spisa koji su svoj konačni oblik dobili tek nakon izgnanstva Jevreja u Vavilon. Mada rasprava o mnogim detaljima ove teorije još nije okončana, postoji opšta saglasnost da se mogu grubo identifikovati bar četiri ”izvora”, na osnovu razlika u jeziku, stilu pisanja i u stavovima, kao i aluzija na istorijska dešavanja iz kojih se mogu izvoditi određeni zaključci. Veruje se da dva najstarija od tih izvora potiču iz perioda oko 1000-800. godine pre nove ere, za treći, koji se odnosi na Zakone ponovljene, da je nastao u vreme vladavine Josije u 7. veku pre nove ere, dok se za četvrti, koji obuhvata najveći deo svešteničkih zakona, uglavnom smatra da potiče iz doba nakon Vavilonskog ropstva.
Utvrđivanje datuma nastanka pojedinih pisanih dokumenata nije međutim toliko značajno kako može da izgleda, jer su autori često koristili znatno starija, prethodna predanja. Neke od priča iz Postanja, na primer, mogu se objasniti jedino pod pretpostavkom da se zasnivaju na autentičnim predanjima još iz doba patrijaraha. U tom slučaju, moguće je da neki zakoni koji se pripisuju Mojsiju potiču iz perioda kad se svet nalazio u stanju divljine, mada je u većini slučajeva nemoguće odrediti koji su to zakoni i kakve su promene u međuvremenu pretrpeli.
• Postanje (Berešit, ברשית) počinje pričom o postanku sveta i nastanku ljudskog života i civilizacije, koja u mnogo čemu podseća na drevnu mesopotamsku mitologiju, ali je sama po sebi veličanstvena. Slede pripovedanja patrijaraha, koja čine ostatak te knjige. To su ljudske priče epskih razmera i psihološki duboke, uzdignute na nadistorijski nivo osnovnom temom o Božjem savezu sa Avramom i njegovim potomcima i neumitnim sprovođenjem božanske namere, koju ljudske slabosti često ugrožavaju ali nikad ne osujećuju.
• U Izlasku (Šemot, שמות) brzo se prelazi s ropstva Jakovljevih potomaka u Egiptu na njihovo oslobađanje pod vođstvom Mojsija i na Božju objavu na Sinajskoj gori, gde je Savez dramatično potvrđen i ponovno ozakonjen, a celokupan narod se zavetovao da će poštovati zakone koje on sadrži. Odatle, kroz preostale knjige Petoknjižja, dešavanja postaju ređa i njihovo mesto sve više zauzima donošenje zakona. Neke epizode, kao što su izgradnja Šatora sastanka, izviđačka misija dvanaest uhoda i priča o Valamu, ispričane su opširno i detaljno, ali u centru pažnje su zapovesti. Neke od njih predstavljaju opšta moralna načela. Neke su namenjene regulisanju društvenih odnosa i pripadaju onome što bismo mi zvali građanskim i kaznenim zakonima. Mnoge se tiču svetog kalendara, žrtvenog kulta i zakona o obrednoj čistoti i nečistoti. Osnovna svrha tih zakona jeste 124 dosezanje svetosti, tj. oslobađanje od svega što je duhovno ili moralno unižavajuće, jer Izrailjci treba da postanu carstvo svešteničko i narod svet (Ve’hajtem li segula mi’kol ha’amajim, והייתם לי סגלה מכל העמים) Izlazak, 19:6.
• U Zakonima ponovljenim (Devarim, דברים) dat je rezime zakona i, u manjoj meri, dešavanja iz prethodnih knjiga, u okviru oproštajnih obraćanja Mojsija, čijom se smrću ta knjiga završava.
