.
.
.
ZAŠTO SE SAVETOVAHU VELIKI BOGOVI?
ZAŠTO MI SPREMAJU VELIKU POGIBIJU, PRIJATELJU?
ČUDAN JE BIO MOJ SAN KOJI SAM VIDEO, NJEGOV KRAJ NAGOVEŠTAVA NESREĆU. ZGRABIO ME ORAO MJEDENIM KANDŽAMA I NOSIO ČETIRI SATA U VISINU. ON MI REČE: ‘POGLEDAJ DOLE NA ZEMLJU! KAKO ONA IZGLEDA? POGLEDAJ MORE! KAKO TI SE ONO ČINI?’
A ZEMLJA JE BILA KAO BREG, A MORE KAO MALA VODA.
I OPET JE LETEO ČETIRI SATA U VISINU I REKAO:
‘POGLEDAJ DOLE NA ZEMLJU! KAKO ONA IZGLEDA?
POGLEDAJ MORE! KAKO TI SE ONO ČINI?’
A ZEMLJA JE BILA KAO VRT, A MORE KAO REČICA KOJA GA NATAPA. I OPET JE LETEO ČETIRI SATA U VISINU I REKAO:
‘POGLEDAJ DOLE NA ZEMLJU! KAKO ONA IZGLEDA?
POGLEDAJ MORE! KAKO TI SE ONO ČINI?’
A ZEMLJA JE BILA KAO KAŠA OD BRAŠNA, A MORE KAO VALOV ZA VODU. JOŠ ME JE DVA SATA NOSIO UVIS I TADA PUSTIO DA PADNEM. A JA SAM PADAO, PADAO I LEŽAO RAZMRSKAN NA TLU.
UŽASNUT, PROBUDIO SAM SE.
.
266. Gilgameš ču reči Enkidua i pogled mu se smrači.
267. On podiže svoj glas i reče Enkiduu, prijatelju:
ZAO DUH ĆE TE SPOPASTI SVOJIM KANDŽAMA.
JAO, VELIKI SU BOGOVI DOSUDILI NESREĆU!
LEZI, JER TI JE ČELO VRELO.
.
268. Enkidu leže i na njega sađe demon, zao duh groznice zahvati mu glavu.
269. Govori vratima kao živom čoveku:
VRATA GAJA, KEDROVA KAPIJO, TI NEMAŠ PAMETI!
ČETRDESET SAM SATI TRČAO DOK SAM IZABRAO TVOJE DRVO,
DOK SAM UGLEDAO VISOKI KEDAR. TI SI OD PRAVOG DRVETA.
SEDAMDESET I DVA LAKTA JE TVOJA VISINA, A DVADESET I ČETIRI TVOJA ŠIRINA. OD TVRDE SU STENE ISKLESANI STUBOVI I LEPO JE ZASVOĐEN TVOJ GORNJI LUK.
SAGRADIO TE JE KNEZ U NIPURU. DA SAM SAMO ZNAO, TI KAPIJO, DA ĆEŠ POSTATI PROPAST, A OVA LEPOTA MOJOM NESREĆOM, SEKIRU BIH PODIGAO I RAZMRSKAO TE. SPLEO BIH PLETER OD ŠIBA.
.
270. Tada Gilgameš podigne glasnu jadikovku i reče:
PRIJATELJU MOJ, SA MNOM SI PROPUTOVAO BREGOVE I PUSTINJE, PRIJATELJU MOJ, SA MNOM SI DELIO SVE OPASNOSTI,
PRIJATELJU MOJ, SAN SE ISPUNIO!
SUDBINA SE NE MOŽE ZAUSTAVITI!
271. I na dan kad je video sliku u snu, počeo se sudbonosni san ispunjavati, bolestan leži Enkidu.
272. Leži na ležaju od ćilima, jedan dan, drugi dan bunilo ga drži čvrsto.
273. Treći dan, četvrti dan leži on i spava.
274. Peti, šesti i sedmi, osmi, deveti i deseti dan leži Enkidu i njegova bol postaje velika.
275. Jedanaesti i dvanaesti dan zajeca Enkidu u vatri groznice.
276. On zove svoga prijatelja i govori mu:
PROKLEO ME GOSPODAR VODE ŽIVOTA, PRIJATELJU MOJ,
KAO ONAJ KOJI USRED BORBE PROKLINJE NEPRIJATELJA.
PRIJATELJU MOJ, ONAJ KOGA U BORBI UBIJU MRTAV JE.
A JA SAM U BORBI UBIJEN!
.
.
277. Čim zasja prvi jutarnji zrak, diže se Gilgameš i pristupi prijateljevu ležaju.
278. Mirno je ležao Enkidu, grudi mu se dizaše tiho i opet se spuštaše.
279. Tiho je isticao iz usta dah njegove duše, a Gilgameš je plakao i govorio:
ENKIDU, MLADI PRIJATELJU, GDE TI JE OSTALA SNAGA, GDE TI JE OSTAO GLAS? GDE JE MOJ ENKIDU?
JAK SI BIO KAO LAV I DIVLJI BIK, BRZ SI BIO KAO GAZELA.
KAO BRATA SAM TE VOLEO, TEBE, TEBE!
VELIKIM SAM UČINIO MEĐU SVIM KNEZOVIMA TEBE, TEBE!
SVE LEPE ŽENE URUKA VOLELE SU TEBE, TEBE!
U KEDROVU ŠUMU IŠAO SAM S TOBOM, DANJU I NOĆU BIO SI SA MNOM. SA MNOM SI DONEO GLAVU HUMBABE U UTVRĐENI URUK,
A UZNEMIRAVANI STANOVNICI BREGOVA OSLOBOĐENI OD NEMANI NEPRESTANO SU NAS BLAGOSILJALI. MI SMO UBILI ČUDESNOG BIKA KOJI JE DAHTAO. MOŽDA TE JE POGODIO NJEGOV OTROVNI DAH? MOŽDA VELIKI BOGOVI IPAK NISU ODOBRILI ŠTO SMO USPLAMTELI SRDŽBOM NA IŠGARU I UBILI BIKA KOJI JE POSLAN S NEBA?
.
280. Ćuteći je sedeo uz prijateljev ležaj, a pogled mu je lutao u daljinu.
281. Gilgameš opet pogleda Enkidua.
282. Mirno je ležao Enkidu i spavao.
ENKIDU, PRIJATELJU MOJIH MLADIH GODINA!
TU LEŽI SADA PANTER STEPE KOJI JE SVE UČINIO DA SE USPNEMO NA BREG BOGOVA, DA OBORIMO I UBIJEMO NEBESKOG BIKA, DA SAVLADAO HUMBABU, KOJI JE STANOVAO U KEDROVOJ ŠUMI. KAKAV TE JE TO DUBOKI SAN SADA UHVATIO?
TAKO SI MRAČAN I NE ČUJEŠ ME VIŠE!
.
283. Ali ovaj ne podiže svojih očiju.
284. Gilgameš dotakne njegovo srce, ali ono više nije kucalo.
285. Tada on pokri prijatelja kao nevestu.
286. Sličan lavu, podiže on svoj tužan glas.
287. Sličan lavici pogođenoj kopljem, zaurla on.
288. Čupao je svoju kosu i razbacivao.
289. Poderao je svoju odeću i obukao prašnu, žalobnu.
290. Čim je zasjao prvi jutarnji zrak, podiže Gilgameš novu tužaljku.
291. Šest je dana i šest noći oplakivao Enkidua, prijatelja.
292. Sve dok nije sedmog dana osvanulo jutarnje rumenilo, ostavio ga je nepokopanog.
293. Sedmoga dana sahranjuje Gilgameš prijatelja i napušta grad Uruk.
294. On žuri napolje u stepu.
295. Tamo ga susreće lovac koji kopa jame za lavove.
296. Lovac progovori kralju i ovako reče Gilgamešu:
UZVIŠENI VLADARU, TI SI UBIO STRAŠNOG ČUVARA KEDROVE ŠUME, TI SI SVLADAO SAMOGA HUMBABU, GOSPODARA KEDROVOG BREGA, SVOJOM SI RUKOM UBIJAO LAVOVE U BREGOVIMA, TI SI UBIO SILNOGA BIKA KOGA JE POSLAO BOG NEBA. ZAŠTO SU TI OBRAZI TAKO BLEDI I UPALI, A TVOJE LICE TAKO POGRUŽENO? ZAŠTO TI JE DUŠA OJAĐENA, A STAS POGRBLJEN? ZAŠTO JE JADIKOVKA U TVOM SRCU TAKO GLASNA?
ZAŠTO LIČIŠ NA PUTNIKA DALEKIH PUTEVA?
ZAŠTO TI JE LICE OPALJENO OD VETRA, PLJUSKA I PODNEVNOG SUNCA? ZAŠTO TAKO NEMIRNO ŽURIŠ PREKO POLJA?
.
297. Gilgameš otvori usta, govori i reče mu:
MOGA PRIJATELJA, KOJI MI JE BIO PRIVRŽEN KAO VERAN KONJ,
PANTERA STEPE, ENKIDUA, MOGA PRIJATELJA, KOJI JE SVE UČINIO DA SE USPNEMO NA BREG BOGOVA, DA UHVATIMO I UBIJEMO ČAROBNOG BIKA, DA SAVLADAMO HUMBABU NA BREGU KEDROVA I DA U GUDURAMA UBIJAMO LAVOVE, MOGA PRIJATELJA, KOJI JE SA MNOM DELIO SVE OPASNOSTI NJEGA JE STIGLA LJUDSKA SUDBINA. ŠEST SAM GA DANA I ŠEST NOĆI OPLAKIVAO, SVE DO SEDMOG DANA OSTAVIO SAM GA NEPOKOPANOG. SUDBINA PRIJATELJA TAKO TEŠKO LEŽI NA MENI, ZATO ŽURIM PREKO POLJA I TRAŽIM DALJINE. KAKO SAMO MOGU TO DA PREĆUTIM, KAKO DA SE IZJADAM? PRIJATELJ KOGA VOLIM POSTAO JE ZEMLJA. ENKIDU, MOJ PRIJATELJ, POSTAO JE KAO BLATO ZEMLJE! ZAR NEĆU I JA MORATI DA SE SMIRIM KAO ON I DA NE USTANEM DOVEKA?
.
.
298. Gorko oplakuje Gilgameš Enkidua, svoga prijatelja, i juri preko polja:
ZAR NEĆU I JA, I JA KAO ENKIDU UMRETI?
DUŠA MI JE RAZRIVENA BOLOM. UPLAŠIO SAM SE SMRTI I ZATO JURIM PREKO STEPE. ODLAZIM MOĆNOM UTNAPIŠTIMU, KOJI JE NAŠAO VEČNI ŽIVOT, ŽURIM DA STIGNEM K NJEMU.
KADA NOĆU SAM U STEPI SPAZIM LAVA, POSTAJEM PLAŠLJIV.
PODIŽEM GLAVU I USRDNO SE MOLIM SINU, MESECU.
I NIN-URUMI, GOSPODARICI TVRĐAVE ŽIVOTA, SJAJNOJ MEĐU BOGOVIMA, UPUĆENE SU MOJE MOLITVE: SAČUVAJTE MI ŽIVOT!
299. Umoran leže na počinak i u noći vide san: Mladi se lav igrao i radovao životu, a on podiže sekiru s boka, izvuče mač iz pojasa, a tada – pade šiljasta strela među njih kao koplje i razmrvi zemlju.
300. On sam propade u razjapljen jaz, probudi se uplašen i pođe dalje.
301. Kad se sledećeg jutra pojavi zora, on podiže oči i ugleda veliku planinu, čije ime beše Mašu.
302. To su dva brega što nose nebo, a zmeđu bregova nadsvođena je Kapija Sunca, iz koje Sunce izlazi.
303. Dva diva čuvaju brdsku Kapiju neba.
304. Ljudska im tela strše iz zemlje samo grudima.
305. Skorpionima sličan, donji deo tela pružaju u Podzemni svet.
306. Strašni su i jezoviti, a njihov pogled nagovešta smrt.
307. Njihov pogled kao munja ruši bregove u dolinu.
308. Gilgameš ih ugleda i ukoči se.
309. Od užasa mu se smrači lice.
310. On se osmeli i pokloni.
311. Skorpion čovek poviče svojoj ženi:
ČOVEK KOJI DOLAZI K NAMA IMA TELO I MESO KAO BOGOVI!
.
312. Skorpionu čoveku odgovara žena:
DVE NJEGOVE TREĆINE SU BOG, A JEDNA TREĆINA JE ČOVEK!
.
313. Skorpion čovek viče i govori prijatelju bogova, Gilgamešu:
PROŠAO SI DUG PUT, NEOBIČNI PUTNIČE, DOŠAO SI SVE DO MENE.
PREŠAO SI BREGOVE KOJI SE TEŠKO PRELAZE. HOĆU DA ZNAM TVOJ PUT. OVDE SU POSTAVLJENE GRANICE TVOME PUTOVANJU.
HOĆU DA ZNAM CILJ TVOGA PUTOVANJA!
.
314. Gilgameš odgovori njemu, skorpionu čoveku, i reče:
TUGUJEM ZA ENKIDUOM, PRIJATELJEM, PANTEROM STEPE.
NJEGA JE STIGLA LJUDSKA SUDBINA. BOJIM SE SADA SMRTI I ZATO JURIM STEPOM. SUDBINA ENKIDUA TAKO TEŠKO LEŽI NA MENI, PRIJATELJ KOGA VOLIM POSTAO JE PRAH. ENKIDU, MOJ PRIJATELJ, POSTAO JE KAO BLATO ZEMLJE. ZATO SAM JURIO ZEMLJAMA, ZATO SAM SE PENJAO PREKO PLANINA I DOŠAO SVE DO TEBE. HTEO BIH DA ODEM DO UTNAPIŠTIMA, MOGA PRAOCA. ON JE DOSPEO U SKUPŠTINU BOGOVA, TRAŽIO JE I NAŠAO ŽIVOT. ZA SMRT I ŽIVOT HOĆU DA GA PITAM!
.
315. Skorpion čovek otvori usta i ovako reče Gilgamešu:
NIKADA ZA LJUDE NIJE BILO, GILGAMEŠU, PROHODNIH STAZA KROZ OVE BREGOVE. NIKO JOŠ NIJE PROKRČIO PUT KROZ OVU PLANINU. DVANAESET DVOSTRUKIH SATI PROTEŽE SE PEĆINSKI LANAC KOJI VODI KROZ BREGOVE NEBA.
GUSTA JE TAMA, NI TRAČKA SVETLA NEMA U PEĆINSKOJ JARUZI
IZ KOJE IZLAZI SUNCE KAD SE IZNAD ZEMLJE POJAVI, I U KOJI OPET ZALAZI KADA SE VRATI S PUTA PO NEBESKOM OKEANU. MI ČUVAMO KAPIJU TOG MRAČNOG PUTA. ZA BREGOVIMA LEŽI MORE, KOJE OKRUŽUJE SVE KRAJEVE ZEMLJE. TI NE MOŽEŠ IĆI PUTANJOM SUNCA, JER ONA VODI U PREBIVALIŠTE SVETLIH BOGOVA. NIKADA JOŠ ČOVEK NIJE PROŠAO KROZ TAMNI KLANAC.
IZA SUNČEVE KAPIJE STANUJE TVOJ PRAOTAC. DALEKO, NA UŠĆU VODENOG TOKA, S ONE STRANE VODA SMRTI STANUJE UTNAPIŠTIM. NIKAKVA LAĐA NE MOŽE PREVESTI ČOVEKA PREKO.
.
316. Gilgameš je razumeo govor diva i rekao mu:
PUT ME VODI KROZ NEPREKIDNU PATNJU. ODREĐENE SU MI STRAŠNE MUKE I BOLI. TREBA LI U ČEMERU I JADIKOVANJU DA PROVODIM SVOJE DANE? DOPUSTI MI SADA DA UĐEM U PLANINU, DA VIDIM UTNAPIŠTIMA, DA GA PITAM ZA ŽIVOT KOJI JE ON NAŠAO. PUSTI ME DA PROĐEM I DA NAĐEM ŽIVOT.
.
317. Skorpion čovek otvori usta, govori, i reče Gilgamešu:
HRABAR SI TI, GILGAMEŠU, IMAŠ SILNU SNAGU.
IDI, GILGAMEŠU, I PRONAĐI PUT!
BREGOVI MAŠU VIŠI SU OD SVIH BREGOVA ZEMLJE.
DUBOKO U OVOJ PLANINI STENE STVARAJU STRAVIČNO MRAČAN KLANAC. NEKA BI SRETNO STIGAO DO KLANCA!
NEKA TI JE OTVORENA SUNČEVA KAPIJA, KOJU MI ČUVAMO.
.
318. Gilgameš je čuo ove reči i krenuo.
319. Pošao je putem koji mu je označio div.
320. Putanjom sunca ide Gilgameš.
321. Za dva sata stigao je do tamnog klanca.
322. Gusta je bila tama, nije bilo ni tračka svetla.
323. Ne vidi on šta leži pred njim, ni šta leži iza njega.
324. Tri je dvostruka sata išao.
325. Gusta je bila tama, nije bilo svetla ni tračka.
326. Ne vidi on šta leži pred njim, ni šta leži iza njega.
327. Četiri je dvostruka sata išao.
328. Gusta je bila tama, nije bilo svetla ni tračka.
329. Ne vidi on šta leži pred njim, ni šta leži iza njega.
330. Pet je dvostrukih sati išao.
331. Gusta je bila tama, nije bilo svetla ni tračka.
332. Ne vidi on šta leži pred njim, ni šta leži iza njega.
333. Šest je dvostrukih sati išao.
334. Gusta je bila tama, nije bilo svetla ni tračka.
335. Ne vidi on šta leži pred njim, ni šta leži iza njega.
336. Sedam je dvostrukih sati išao.
337. Gusta je bila tama, nije bilo svetla ni tračka.
338. Ne vidi on šta leži pred njim, ni šta leži iza njega.
339. Osam je dvostrukih sati išao.
340. Tada on glasno poviče.
341. Gusta je bila tama, nije bilo svetla ni tračka.
342. Tama mu ne dopušta da vidi šta leži pred njim, a šta leži iza njega.
343. Devet je dvostrukih sati išao, tada oseti severni vetar.
344. Pognut mu je stas, napred mu je okrenuto lice.
345. Gusta je bila tama, nije bilo svetla ni tračka.
346. Deset je dvostrukih sati išao.
347. Tama popušta, svetlost se bliži!
348. Jedanaest je dvostrukih sati išao.
349. Klanac se širi i on ugleda prvi trak sunca.
350. Dvanaest je dvostrukih sati išao, tada se rasvetli.
351. Opet ga obasja svetlost punog dana.
352. Pred njim je ležao perivoj bogova, on ga ugleda.
353. Silovitim koracima pođe ka Vrtu bogova.
354. Rubini su mu plodovi, tu vise spletovi loza čarobnog izgleda.
355. Drugo drvo nosi lapislazuli.
356. I razne druge plodove, vredne da se požele, nosi drveće u vrtu.
357. U zrakama sunca privlačno blista vrt.
358. I Gilgameš podiže ruke bogu sunca Šamašu:
DUGO JE I MUČNO BILO MOJE PUTOVANJE!
MORAO SAM UBIJATI ŽIVOTINJE DIVLJINE, U NJIHOVA SAM KRZNA MORAO UVIJATI TELO, A NJIHOVO MESO BILA MI JE HRANA. BILO MI JE DOPUŠTENO DA PROĐEM KROZ BRDSKU KAPIJU I PROŠAO SAM KROZ KLANAC STRAŠNE TAME.
PREDA MNOM LEŽI VRT BOGOVA, A IZA NJEGA ŠIROKO MORE.
POKAŽI MI SADA PUT DO UTNAPIŠTIMA, DALEKOG.
POKAŽI MI SADA LAĐARA KOJI ĆE ME TAMO SIGURNO PREVESTI
PREKO SVETSKOG MORA I PREKO VODA SMRTI DA BIH NAŠAO ŽIVOT.
.
359. Šamaš ga sasluša, zabrinu se i ovako reče Gilgamešu:
KUDA SE ŽURIŠ, GILGAMEŠU?
ŽIVOT KOJI TRAŽIŠ NEĆEŠ NAĆI!
360. Gilgameš reče njemu, uzvišenom Šamašu:
U JADU SAMOĆE LUTAO SAM STEPOM, ZVEZDA ZA ZVEZDOM JE ZALAZILA, A JA SAM GODINAMA LEŽAO NOĆU NA PUSTOM POLJU.
NI SUNCE, NI MESEC, NIJEDNA ZVEZDA NIJE SE POJAVILA U MRAČNOM KLANCU. DAJ DA TE VIDE MOJE OČI, SUNCE, DA SE NASITIM TVOJIM LEPIM SVETLOM! U DALJINI JE NESTALO TAME I OPET ME OBASJAVA PUNO SVETLO. KAD BI SAMO SMRTNIK SMEO DA POGLEDA SUNCE U OKO? NE TREBA LI DA I JA TRAŽIM ŽIVOT I DA GA NAĐEM ZAUVEK?
.
361. A Šamaš je razumeo njegove reči i rekao Gilgamešu:
IDI SIDURI SABITUI, MUDROJ ŽENI SA BREGA BOGOVA.
ONA SEDI NA PRESTOLU, U VRTU BOGOVA KRAJ MORA I ČUVA STABLO ŽIVOTA. IDI KA VRTU, KOJI LEŽI PRED TOBOM!
ONA TI MOŽE POKAZATI PUT DO UTNAPIŠTIMA DALEKOG.
.
362. Gilgameš ču ove reči i pođe.
363. Pred sobom ugleda Vrt bogova.
364. U bujnoj punoći stoje kedrovi, na drveću blistaju plemeniti dragulji.
365. Kao morska trava pruža se pod drvećem zeleni smaragd.
366. Drago kamenje cveta ovde kao trnje i čičak.
367. Safir je seme ploda.
368. Gilgameš usporava korake i podiže oči prema Vrtu bogova.
.
.
369. Presto boginje Siduri Sabitu stoji visoko nad obalom mora.
370. Tu ona sedi i čuva ulaz u Vrt bogova.
371. Nosi pojas čvrsto vezan oko bokova.
372. Njeno je telo obavijeno dugom haljinom.
373. Tražeći juri Gilgameš na sve strane, tada pođe prema kapiji.
374. Odeven je krznom divljih životinja, strašan je njegov lik, bogovima mu je slično telo.
375. U srcu mu je bol, nalik je na putnika dalekih puteva.
376. Sabitu gleda u daljinu, govori sama sebi i traži savet u svom srcu:
JE LI TO MOŽDA ONAJ KOJI HOĆE DA UĐE U VRT BOGOVA?
KUDA TO IDE SILNIM KORACIMA?
.
377. Kad ga Sabitu blizu spazi, zatvori svoju kapiju, zatvori vrata i zasune ih.
378. Gilgameš odluči da prodre unutra.
379. On podiže ruku i položi sekiru na kapiju.
380. I Gilgameš reče boginji Sabitui:
SABITU, ŠTA SI TO VIDELA KAD SI ZATVORILA VRATA?
SVOJU SI KAPIJU ZATVORILA PREDA MNOM I ZASUNULA JE.
RAZLUPAĆU VRATA I RAZBIĆU ZASUN!
.
381. Sabitu otvori vrata i govori mu na ulazu u Vrt, njemu, Gilgamešu Ona reče:
ZAŠTO SU TI OBRAZI TAKO UPALI?
ZAŠTO TI JE ČELO TAKO MRAČNO NABORANO?
ZAŠTO TI JE TAKO RASTUŽENA DUŠA, A STAS POGNUT?
ZAŠTO JE BOL U TVOME SRCU?
LIČIŠ NA PUTNIKA DALEKIH PUTEVA.
POTAMNEO SI OD OLUJNOG VETRA I SUNCA, LICE TI JE OPALJENO OD PODNEVNOG ŽARA. ZAŠTO SI TAKO ŽURIO IZDALEKA PREKO STEPE?
.
382. Gilgameš reče Sabitui, boginji:
KAKO DA MI OBRAZI NE BUDU UPALI, A ČELO MRAČNO NABORANO? KAKO DA MI NE BUDE RASTUŽENA DUŠA I POGNUT STAS? KAKO DA NE BUDE BOLI U MOM SRCU?
KAKO DA NE BUDEM SLIČAN PUTNIKU DALEKIH PUTEVA?
KAKO DA MI LICE NE BUDE PREPLANULO OD OLUJNOG VETRA I SUNCA I OD PODNEVNOG ŽARA OPALJENO?
KAKO DA NE JURIM DALEKO PREKO STEPE?
MOGA MLADOG BRATA, PANTERA STEPE, ENKIDUA, MOGA MLADOG PRIJATELJA, KOJI JE SVE UČINIO DA SE USPNEMO NA BREG KEDROVA, DA UHVATIMO I UBIJEMO NEBESKOG BIKA, DA SAVLADAMO HUMBABU, KOJI JE PREBIVAO U ŠUMI KEDROVA, DA U GORSKIM KLANCIMA UBIJAMO LAVOVE, MOGA PRIJATELJA, KOJI JE SA MNOM DELIO SVE OPASNOSTI I MUKE, KOGA SAM VOLEO, TAKO JAKO VOLEO NJEGA JE STIGLA LJUDSKA SUDBINA. DAN I NOĆ SAM PLAKAO ZA NJIM I NISAM GA POLOŽIO U GROB. ČEKAO SAM I VEROVAO DA MOJ PRIJATELJ MORA OŽIVETI OD MOG GLASNOG DOZIVANJA. SEDAM DANA I SEDAM NOĆI LEŽAO JE TU KAO ZGAŽENI CRV. TRAŽIO SAM ŽIVOT, ALI GA VIŠE NISAM NAŠAO. ZATO SAM JURIO STEPOM SLIČAN ČOVEKU DIVLJINE.
SUDBINA PRIJATELJA TAKO TEŠKO LEŽI NA MENI.
KAKO SAMO DA TO PREĆUTIM?
KAKO DA SE IZJADAM?
MOJ PRIJATELJ KOGA VOLIM POSTAO JE PRAH.
ENKIDU, MOJ PRIJATELJ, POSTAO JE KAO BLATO ZEMLJE!
ZAR NEĆU I JA MORATI DA SE SMIRIM KAO ON I DA NE USTANEM DOVEKA?TEBE SADA GLEDAM, SABITU, DA NE BIH GLEDAO SMRT, KOJE SE BOJIM.
.
383. Sabitu reče ovako Gilgamešu:
GILGAMEŠU, KUDA ŽURIŠ?
ŽIVOT KOJI TRAŽIŠ NEĆEŠ NAĆI. KAD SU BOGOVI STVORILI LJUDE, SMRT SU ODREDILI ZA NJIH, A ŽIVOT ZADRŽALI ZA SEBE.
ZATO JEDI I PIJ, GILGAMEŠU, NAPUNI SVOJE TELO, DAN I NOĆ SAMO SE VESELI! NEKA TI JE SVAKI DAN RADOSNA SVETKOVINA!
VESELI SE I DAN I NOĆ UZ HARFU, FRULU I IGRU!
OBUCI ČISTU ODEĆU, OPERI I POMAŽI SVOJU GLAVU I OKUPAJ TELO U SVEŽOJ VODI! VESELO GLEDAJ DECU KOJA TE HVATAJU ZA RUKE! RADUJ SE U NARUČJU ŽENE! ZATO SE VRATI U URUK, U SVOJ GRAD, KAO SLAVLJENI KRALJ I JUNAK!
.
384. No, Gilgameš reče njoj, Sabitui:
DOSTA, SABITU, POKAŽI MI PUT DO UTNAPIŠTIMA.
UPUTI ME DA STIGNEM DO NJEGA!
KAKO DA DOĐEM DO NJEGA, UPUTI ME!
AKO JE MOGUĆE, PREĆI ĆU PREKO MORA, AKO NIJE, JURIĆU I DALJE OBALOM!
385. Sabitu reče njemu, Gilgamešu:
NIJEDNOG MESTA NEMA KRAJ OVOG MORA SA KOGA BI IKO MOGAO SRETNO PREĆI PREKO I SRETNO PRISTATI. NIJEDAN KOJI JE OVAMO STIGAO OD PRADAVNIH DANA NIJE MOGAO PREĆI PREKO MORA. ISTINA, PREKO MORA PLOVI ŠAMAŠ, SILNI JUNAK, ALI OSIM BOGA SUNCA, KO TAMO PRELAZI?
TEŠKA JE PLOVIDBA PREKO SVETSKOG MORA, TEŽAK JE PUT DO VODA SMRTI, KOJE SU PRED DALEKIM DRUGIM SVETOM. KAKO ĆEŠ, GILGAMEŠU, DOSPETI PREKO MORA? PA AKO I DOĐEŠ DO VODA SMRTI, ŠTA ĆEŠ TADA UČINITI? ALI POGLEDAJ, TU JE UR-ŠANABI, UTNAPIŠTIMOV LAĐAR, TAMO GDE LEŽE SANDUCI S KAMENJEM! UPRAVO JE OTIŠAO U ŠUMU DA SKUPLJA TRAVE I BERE JAGODE. POTRAŽI GA! AKO JE MOGUĆE, PREĐI S NJIM PREKO, AKO NIJE, VRATI SE!
.
386. Kad to ču Gilgameš, diže sekiru i zadenu oružje za pojas.
387. On krene i siđe do obale mora.
388. Kao bačeno koplje zatvori se kapija vrta između njega i boginje.
389. Gilgameš gleda u daljinu i na ušću reke opazi lađu.
390. Tamo upravi svoje korake, ka Utnapištimovoj barci.
391. On traži lađara koji bi ga sigurno prevezao preko širokog mora i preko Voda smrti.
392. Stiže do reke i uspori korak.
393. Tu leži lađa, on žuri duž obale, ali ne nalazi lađara.
394. Vidi kako tu leže samo sanduci napunjeni kamenjem.
395. Odlazi u šumu i viče:
LAĐARU, JA TE TRAŽIM!
PREVEZI ME PREKO MORA I PREKO VODA SMRTI!
.
396. Zvao je glasno, ali odgovora nije bilo.
397. Gilgameš se vrati sanducima i razbije ih u srdžbi.
398. Pođe i vrati se u šumu.
399. Njegove oči ugledaše Ur-Šanabija i on stupi preda nj.
400. Ur-Šanabi reče njemu, Gilgamešu:
RECI MI SVOJE IME, KAŽI MI GA!
JA SAM UR-ŠANABI, LAĐAR UTNAPIŠTIMA, DALEKOG.
.
401. Gilgameš reče njemu, Ur-Šanabiju:
GILGAMEŠ MI JE IME.
DOŠAO SAM IZ ZEMALJA ANUOVIH BREGOVA.
PREŠAO SAM DALEKI PUT OD IZLASKA SUNCA I SADA KONAČNO VIDIM TEBE, UR-ŠANABI!
DAJ DA UGLEDAM UTNAPIŠTIMA, DALEKOG!
.
402. Ur-Šanabi reče Gilgamešu:
ZAŠTO SU TI OBRAZI TAKO UPALI?
ZAŠTO TI JE ČELO MRAČNO NABORANO?
ZAŠTO TI JE DUŠA TAKO RASTUŽENA I POGNUT STAS?
ZAŠTO JE BOL U TVOME SRCU?
LIČIŠ NA PUTNIKA DALEKIH PUTEVA.
POTAMNEO SI OD OLUJNOG VETRA I SUNCA, LICE TI JE OPALJENO OD PODNEVNOG ŽARA. ZAŠTO SI ŽURIO IZDALEKA PREKO STEPE?
.
403. Gilgameš reče njemu, Ur-Šanabiju, lađaru:
KAKO DA MI OBRAZI NE BUDU UPALI, A ČELO MRAČNO NABORANO?
KAKO DA MI NE BUDE RASTUŽENA DUŠA I POGNUT STAS?
KAKO DA NE BUDE BOLI U MOM SRCU?
KAKO DA NE LIČIM PUTNIKU DALEKIH PUTEVA?
KAKO DA MI LICE NE BUDE PREPLANULO OD OLUJNOG VETRA I SUNCA I OD PODNEVNOG ŽARA OPALJENO?
KAKO DA NE JURIM DALEKO PREKO STEPE?
MOGA MLADOG BRATA, PANTERA STEPE, ENKIDUA, MOGA MLADOG PRIJATELJA, KOJI JE SVE UČINIO DA SE USPNEMO NA BREG KEDROVA, DA UHVATIMO I UBIJEMO NEBESKOG BIKA, DA SAVLADAMO HUMBABU, KOJI JE PREBIVAO U KEDROVOJ ŠUMI, DA UBIJEMO LAVOVE U GORSKIM KLANCIMA, MOGA PRIJATELJA, KOJI JE SA MNOM DELIO SVE OPASNOSTI I MUKE, ENKIDUA, KOGA SAM VOLEO, TAKO JAKO VOLEO NJEGA JE STIGLA LJUDSKA SUDBINA. ŠEST SAM GA DANA I ŠEST NOĆI OPLAKIVAO I NISAM GA POLOŽIO U GROB. UPOZNAO SAM STRAH OD SMRTI I ZATO SAM JURIO PREKO STEPE. SUDBINA MOG PRIJATELJA TAKO TEŠKO LEŽI NA MENI. ZATO DOLAZIM IZ DALJINE, ZA SOBOM IMAM DUG PUT. KAKO SAMO DA TO PREĆUTIM, KAKO DA SE IZJADAM? MOJ PRIJATELJ, KOGA VOLIM, POSTAO JE PRAH. ENKIDU, MOJ PRIJATELJ, POSTAO JE KAO BLATO ZEMLJE. ZAR NEĆU I JA MORATI DA LEGNEM KAO ON I DA SE NE DIGNEM DOVEKA?
.
404. I Gilgameš reče Ur-Šanabiju, lađaru:
PA SAD, UR-ŠANABI, KAKO ĆU DOĆI DO UTNAPIŠTIMA?
UPUTI ME KAKO ĆU DOSPETI DO NJEGA!
POKAŽI MI TAJNI PUT! AKO JE MOGUĆE, PREBRODIĆU MORE, AKO NIJE, JURIĆU DALJE OBALOM!
.
405. Ur-Šanabi, lađar, reče njemu:
TVOJE SU RUKE, GILGAMEŠU, ONEMOGUĆILE SRETAN PRISTANAK, TI SI RAZBIO ONE SANDUKE, SAM SI SEBI SPREČIO PRELAZ PREKO PLIĆAKA ŠUMNIH VODA SMRTI. RAZBIJENI SU SANDUCI S KAMENJEM, PA TE NE MOGU PREVESTI DO OSTRVA ŽIVOTA. IPAK, GILGAMEŠU, UZMI S BOKA SEKIRU, SPREMI SE, IDI DO ŠUME I OBORI STO DVADESET STABALA, TAKO DA SVAKA GREDA IZNOSI ŠEZDESET LAKATA.
IZDELJAJ IH, ZAŠILJI I DONESI!
.
406. Kad to ču Gilgameš, uze svoju sekiru, ode u šumu i obori sto dvadeset stabala, izdelja ih tako da je svaka strana iznosila šezdeset lakata i zašilji ih.
407. Skupi ih i donese Ur-Šanabiju.
408. Oni se popeše na lađu natovarenu stablima, dovedoše je na ustalasano more i strelovito odjedriše.
409. Mesec i petnaest dana dug je put.
410. No gle, već trećeg dana stiže Ur-Šanabi do Voda smrti.
411. Ur-Šanabi reče njemu, Gilgamešu:
UKOPAJ JEDNO STABLO, I SEKIROM GA UČVRSTI U TLO.
TVOJA RUKA NE SME DODIRNUTI VODE SMRTI, JER ĆEŠ UMRETI.
UZMI DRUGO STABLO I ČVRSTO GA UTISNI U TLO.
DAJ OVAMO I TREĆE, GILGAMEŠU! UKOPAJ GA!
DAJ OVAMO ČETVRTO, GILGAMEŠU! UKOPAJ GA!
DAJ OVAMO PETO, GILGAMEŠU! UKOPAJ GA!
DAJ OVAMO ŠESTO, GILGAMEŠU! UKOPAJ GA!
DAJ OVAMO SEDMO, GILAMEŠU! UKOPAJ GA!
DAJ OVAMO OSMO, GILGAMEŠU! UKOPAJ GA!
DAJ OVAMO DEVETO, GILGAMEŠU! UKOPAJ GA!
DAJ OVAMO DESETO, GILGAMEŠU! UKOPAJ GA!
DAJ OVAMO JEDANAESTO, GILGAMEŠU! UKOPAJ GA!
DAJ OVAMO DVANAESTO, GILGAMEŠU! UKOPAJ GA!
.
412. Sto dvadeset stabala upotrebio je Gilgameš.
413. Zatim otkopča pojas s bokova, odbaci lavlje krzno i izvadi snažnom rukom jarbol.
414. Utnapištim gleda u daljinu, govori sam sebi i savetuje se u svom srcu:
ZAŠTO SU NESTALI BRODSKI SANDUCI S KAMENJEM?
A NEKO KO NEMA MOJE DOPUŠTENJE PLOVI LAĐOM!
TAJ ŠTO DOLAZI, TAJ NE MOŽE BITI ČOVEK!?
ZAGLEDAM: NIJE LI TO LJUDSKO BIĆE?
ZAGLEDAM: NIJE LI TO ČOVEK?
ZAGLEDAM: NIJE LI TO BOG?
SASVIM MI JE SLIČAN.
MOĆNOM RUKOM ZABIJA GREDE U BRZE VODE SMRTI
TAKO DA ONE ZAMENJUJU SANDUKE S KAMENJEM, KOJE JE UR-ŠANABI OBIČNO DOLE SPUŠTAO.
SADA SIGURNO VUKU LAĐU OVAMO DUŽ GREDA.
SKORO ĆE BITI NA OBALI OSTRVA.
NO VEĆ SU UPOTREBLJENI SVI STUBOVI.
TADA STRANAC PODIŽE JARBOL, RASKOLI GA SEKIROM,
UTISNE OBADVE GREDE U VODU I SNAŽNIM ZAMAHOM STIŽE LAĐA NA OBALU.
.
415. Utnapištim silazi iz kuće i žuri prema strancu.
416. I Utnapištim reče Gilgamešu:
RECI MI SVOJE IME, KAŽI MI GA!
JA SAM UTAPIŠTIM, KOJI JE NAŠAO ŽIVOT.
.
417. Gilgameš reče njemu, blaženom Utnapištimu:
GILGAMEŠ MI JE IME.
DOŠAO SAM OVAMO OD ANUOVIH BREGOVA.
PREŠAO SAM DUGI PUT OD IZLASKA SUNCA.
SADA NAJZAD GLEDAM TEBE, UTNAPIŠTIMA, DALEKOG!
.
418. Utnapištim mu reče:
ZAŠTO SU TI OBRAZI TAKO UPALI?
ZAŠTO TI JE ČELO MRAČNO NABORANO?
ZAŠTO TI JE DUŠA TAKO RASTUŽENA, A STAS POGNUT?
ZAŠTO JE BOL U TVOME SRCU?
LIČIŠ NA PUTNIKA DALEKIH PUTEVA.
POCRNEO SI OD OLUJNOG VETRA I SUNCA,
OD PODNEVNOG ŽARA OPALJENO TI JE LICE.
ZAŠTO SI ŽURIO IZDALEKA PREKO STEPE?
.
419. Gilgameš reče njemu, Utnapištimu, dalekom:
KAKO DA MI OBRAZI NE BUDU UPALI, A ČELO MRAČNO NABORANO?
KAKO DA MI NE BUDE RASTUŽENA DUŠA I POGNUG STAS?
KAKO DA NE BUDE BOLI U MOM SRCU?
KAKO DA NE BUDEM SLIČAN PUTNIKU DALEKIH PUTEVA?
KAKO DA MI LICE NE BUDE PREPLANULO OD OLUJNOG VETRA I SUNCA I OD PODNEVNOG ŽARA OPALJENO?
KAKO DA NE JURIM DALEKO PREKO STEPE?
MOGA MLADOG BRATA, PANTERA STEPE, ENKIDUA,MOGA MLADOG PRIJATELJA, KOJI JE SVE UČINIO DA SE USPNEMO NA BREG KEDROVA, DA UHVATIMO I UBIJEMO NEBESKOG BIKA,
DA SAVLADAMO HUMBABU, KOJI JE PREBIVAO U KEDROVOJ ŠUMI,
DA UBIJEMO LAVOVE U GORSKIM KLANCIMA,
MOGA PRIJATELJA, KOJI JE SA MNOM DELIO SVE OPASNOSTI I MUKE, ENKIDUA, KOGA SAM VOLEO, TAKO JAKO VOLEO NJEGA JE STIGLA LJUDSKA SUDBINA. ŠEST SAM GA DANA I ŠEST NOĆI OPLAKIVAO I NISAM GA POLOŽIO U GROB. UPOZNAO SAM STRAH OD SMRTI, ZATO SAM JURIO PREKO STEPE. SUDBINA PRIJATELJA TAKO TEŠKO LEŽI NA MENI. ZATO DOLAZIM IZDALEKA OVAMO, ZA MNOM JE OSTAO DUGI PUT.KAKO SAMO DA TO PREĆUTIM, KAKO DA SE IZJADAM? MOJ PRIJATELJ, KOGA VOLIM, POSTAO JE PRAH. ENKIDU, MOJ PRIJATELJ, POSTAO JE KAO BLATO ZEMLJE.
NEĆU LI JA MORATI DA SE SMIRIM KAO ON I DA NE USTANEM DOVEKA?
.
420. I Gilgameš reče Utnapištimu:
MISLIO SAM, IDEM DO UTNAPIŠTIMA, DALEKOG, HOĆU DA VIDIM NJEGA, BESMRTNOG, KOJI JE NAŠAO ŽIVOT.
TAKO SAM POŠAO I PUTOVAO ZEMLJAMA, PUTOVAO SAM PREKO BREGOVA KOJI SU TEŠKO PROHODNI, PRELAZIO SAM PREKO REKA I MORA. NISAM SE ZADOVOLJIO SRETNIM ŽIVOTOM, DO SITA SAM SE NAPIO BOLI, PATNJA MI JE BILA HRANA. DO SABITUE NISAM JOŠ BIO STIGAO A ODELO MI BEŠE VEĆ DAVNO PODERANO. MORAO SAM LOVITI DIVLJE PTICE, DIVOKOZE, JELENE I GAZELE I JESTI NJIHOVO MESO. LAVA, PANTERA I PUSTINJSKOG PSA MORALO JE DA UBIJE MOJE KOPLJE, NJIHOVA KRZNA MORALA SU ME ODEVATI. NEKA DUŠE UMRLIH ZATVORE SVOJU KAPIJU,
SMOLOM I KAMENJEM NEKA JE ZATRPAJU!
HOĆU DA UNIŠTIM DUHOVE SMRTI, NEKA PRESTANE NJIHOVO KLIKTANJE. UTNAPIŠTIME, TI MI OBJAVI ŽIVOT!TI SI GA STEKAO.
.
421. Utnapištim reče njemu, Gilgamešu:
NEMOJ JADIKOVATI I NEMOJ SE LJUTITI.
BOGOVI I LJUDI IMAJU RAZLIČITE SUDBINE.
OTAC I MATI SU TE RODILI KAO ČOVEKA.
IAKO SU TVOJE DVE TREĆINE BOŽANSKE, JEDNA TREĆINA JE ČOVEK I ONA TE VUČE LJUDSKOJ SUDBINI.
ČOVEKU NIJE ODREĐEN VEČNI ŽIVOT.
SMRT JE STRAŠNA, SVAKOM ŽIVOTU ONA POSTAVLJA CILJ.
ZAR GRADIMO KUĆE ZAUVEK?
PEČATIMO LI UGOVORE ZA VEČNOST?
ZAR BRAĆA ZAUVEK DELE BAŠTINU?
ZAR ČOVEK VEČNO UŽIVA RADOST STVARANJA?
NOSI LI REKA SVAKI DAN VISOKE TALASE I DONOSI LI ZEMLJI POPLAVU?
ZAR PTICE KULILU I KIRIPA UVEK GLEDAJU PROLEĆE?
ZAR ĆE NJIHOVO OKO DOVEKA GLEDATI SUNCE?
OTKADA SU DANI ZAPOČELI, NIŠTA NIJE TRAJNO.
NE LIČI LI JEDNO DRUGOM NOVOROĐENO DETE I SMRT?
ZAR NISU OBOJE OBELEŽENI ZNACIMA SMRTI?
KAD ČUVAR I VRATAR PUŠTA DUŠU IZ PODZEMLJA NA SVETLO
I NOVOROĐENE POZDRAVI SUNCE, TADA SE ODMAH SAKUPLJAJU SILNI ANUNAKI, VELIKI DUHOVI, I MAMETUM, KOJA STVARA SUDBINU, DA ZAJEDNO ODREDE TOK ŽIVOTA. ONI ODREĐUJU DANE ŽIVOTA, ALI NE BROJE DANE SMRTI.
.
.
422. Gilgameš reče njemu, Utnapištimu, dalekom:
GLEDAM TE, UTNAPIŠTIME, TI NISI NI VEĆI NI ŠIRI OD MENE, TI SI MI SLIČAN KAO OTAC SINU. TI NISI DRUKČIJE GRAĐEN NEGO JA, I TI SI ČOVEK KAO I JA. ALI JA SAM NEMIRAN I STVOREN SAM DA SE BORIM. A TI SI SE UKLONIO BORBI, LEŽIŠ MIRNO NA SVOJIM LEĐIMA. KAKO SI SAMO DOSPEO U SKUPŠTINU BOGOVA, KAKO SI TRAŽIO I NAŠAO ŽIVOT?
.
423. Utnapištim mu reče:
HOĆU, GILGAMEŠU, DA TI POVERIM JEDAN NEPOZNAT DOGAĐAJ
I OTKRIJEM JEDNU TAJNU BOGOVA.
ŠURIPAK JE GRAD NA EUFRATU, TI GA I SAM POZNAJEŠ.
TO JE STARI GRAD. DUGO VREMENA SU MU BOGOVI BILI NAKLONJENI. TADA ONI ODLUČIŠE DA POŠALJU POTOP.
NA SAVETOVANJU BOGOVA SEDEO JE I EA, BOG DUBINA.
MOJOJ KUĆI OD TRSKE ISPRIČAO JE ODLUKU BOGOVA.
‘KUĆO OD TRSKE, KUĆO OD TRSKE!
ZIDU, ZIDU! KOLIBO OD TRSKE, ČUJ!
TI, ČOVEČE IZ ŠURIPAKA, UTNAPIŠTIME, SINE UBARA-TUTUA,
SAGRADI DRVENU KUĆU, PODIGNI JE U LAĐU!
OSTAVI BOGATSTVO, TRAŽI ŽIVOT, PREZRI POSEDOVANJE, SPASI ŽIVOT. DONESI U LAĐU ŽIVOTNO SEME SVAKE VRSTE!
ODMAH SAGRADI LAĐU. SRAZMERNA NEKA BUDE DUŽINA ŠIRINI!
SPUSTI JE U SLATKOVODNO MORE I POKRIJ KROVOM!’
SHVATIO SAM I REKAO BOGU EI, SVOME GOSPODARU:
‘UČINIĆU, GOSPODARU, KAKO ZAPOVEDAŠ, SA STRAHOPOŠTOVANJEM ĆU SLEDITI TVOJE ZAPOVEDI. ALI ŠTA ĆU REĆI GRADU, NARODU I NAJSTARIJIMA MEĐU NJIMA?’
EA OTVORI USTA I REČE SVOME SLUZI, MENI:
TI LJUDSKO ČEDO, TREBA DA IM KAŽEŠ:
VELIKI BOG BEL GLEDA ME POPREKO, I ZATO NEĆU VIŠE DA STANUJEM U VAŠEM GRADU NEĆU VIŠE DA VIDIM BELOVU ZEMLJU. HOĆU DA ODEM DO SLATKOVODNOG MORA
I DA STANUJEM KOD EE, KOJI MI JE MILOSTIV GOSPODAR.
A VAS ĆE BLAGOSLOVITI SVAKAKVIM BOGATSTVIMA.’
KAD JE ZABLISTAO PRVI TRAK SUNCA, POČEO SAM SVE SPREMATI.
OTIŠAO SAM DO SLATKOVODNOG MORA, PRIBAVIO DRVO I SMOLU, NAPRAVIO PLAN LAĐE I NACRTAO GA. SVA MOJA SVOJTA, JAKI I SLABI, LATIŠE SE POSLA. U MESECU VELIKOG ŠAMAŠA BEŠE ZAVRŠENA LAĐA. SVE ŠTO SAM POSEDOVAO NATOVARIO SAM,
NATOVARIO SAM I SREBRO, I ZLATO, I ŽIVOTNO SEME SVAKE VRSTE. CELU SVOJU PORODICU I NAJBLIŽU RODBINU UKRCAO SAM NA LAĐU. VELIKU STOKU I MALE ŽIVOTINJE DOGNAO SAM U NJU. ZANATLIJE SVIH VEŠTINA PUSTIO SAM DA UĐU.
BOG MI JE DAO ODREĐEN ROK:
‘UVEČE, KAD VLADARI TAME PUSTE STRAHOVITU KIŠU, UĐI U LAĐU I ZABRAVI VRATA!’
KAD DOĐE TO VREME, VLADARI TAME PUSTIŠE STRAHOVITU KIŠU. GLEDAO SAM NEVREME, BILO JE STRAŠNO!
UŠAO SAM U LAĐU I ZABRAVIO VRATA.
OGROMNU SAM BARKU PREPUSTIO KORMILARU.
KAD JE JUTRO OSVANULO, PODIŽE SE CRNO OBLAČJE KAO GAVRANI. BESNELI SU SVI ZLI DUSI, SVETLOST SE PRETVORILA U TAMU. JUŽNI VETAR JE TUTNJAO, VODE SU BUČEĆI HUJALE I VEĆ DOSTIGLE PLANINE, SRUČILE SE NA SVE LJUDE.
BRAT BRATA NIJE VIŠE PREPOZNAVAO. I SAMI SE BOGOVI UPLAŠIŠE POTOPA, POBEGOŠE I POPEŠE SE NA ANUOV BREG BOGOVA. ŠĆUĆURENI KAO PSI GURAHU SE MEĐU SOBOM.
IŠTAR VIČE KAO ŽENA U TEŠKOM POROĐAJU, ZAVIJA LEPI GLAS DIVNE BOGINJE:
‘LEPA ZEMLJA PROŠLIH VREMENA POSTALA JE BLATO,
JER SAM JA RĐAVO SAVETOVALA U SKUPŠTINI BOGOVA!
KAKO SAM SAMO MOGLA U SKUPŠTINI BOGOVA DA DAM TAKO RĐAVU ZAPOVEST? KAKO SAM SAMO MOGLA DA UNIŠTIM SVE SVOJE LJUDE? KAO U METEŽU BITKE ODNELA IH JE POPLAVA.
ZAR SAM ZATO DALA DA SE LJUDI RAĐAJU DA SADA KAO RIBLJE LEGLO ISPUNJAVAJU MORE!?’ I SVI BOGOVI PLAČU S NJOM, POGNUTI SEDE BOGOVI I PLAČU.
MUKA NJENIH BOLI ZATVARA IM USTA.
ŠEST DANA I ŠEST NOĆI POTOCIMA JE PADALA KIŠA.
SEDMOG DANA POPUSTI POTOP, BILA JE TIŠINA KAO POSLE BITKE. MORE SE SMIRILO, A ZLOKOBNA OLUJA STIŠALA.
POSMATRAO SAM VREME, SASVIM SE STIŠALO.
SVI SU SE LJUDI PRETVORILI U BLATO.
PUSTO I JEDNOLIČNO BILO JE TLO ZEMLJE.
OTVORIO SAM OKNO I SVETLOST MI JE OBASJALA LICE.
PAO SAM NIČICE, SEO SAM I PLAKAO, PLAKAO SAM I SUZE SU MI TEKLE NIZ LICE. POGLEDAO SAM NA DALEKU VODENU PUSTINJU.
GLASNO SAM JADIKOVAO, JER SU POGINULI SVI LJUDI.
POSLE DVANAEST DVOSTRUKIH SATI DIŽE SE JEDNO OSTRVO.
LAĐA JE PLOVILA PREMA BRDU NISIR. NASELA JE I ČVRSTO OSTALA NA NJEMU. ŠEST DANA DRŽAO JE BREG LAĐU I NIJE JOJ VIŠE DAO DA SE ZALJULJA. KAD NASTADE SEDMI DAN, UZEH GOLUBA I PUSTIH GA. GOLUB ODE I OPET SE VRATI.
NIJE NAŠAO MESTO GDE BI SE ZAUSTAVIO I ZATO SE VRATIO.
UZEH LASTAVICU I PUSTIH JE. LASTAVICA ODLETE I VRATI SE.
NIJE NAŠLA MESTA GDE BI SE ZAUSTAVILA I ZATO SE VRATILA.
UZEH GAVRANA I PUSTIH GA. GAVRAN ODLETE, VIDE KAKO VODA PRESUŠUJE, ČEPRKA, ŽDERE I GRAKĆE I NE VRATI SE VIŠE.
TADA SAM IH SVE PUSTIO NAPOLJE, NA SVE ČETIRI STRANE
I PRINEO JAGNJE KAO ŽRTVU, ŽRTVENO ZRNEVLJE PROSUO SAM NA VRHU BRDA, SPALIO SAM KEDROVO DRVO I MIRTU.
BOGOVI SU UDISALI MIRIS. UGODNO SE DIZAO MIRIS BOGOVIMA U NOZDRVE. KAO MUHE SKUPILI SU SE NAD ŽRTVOM.
KAD JE STIGLA GOSPODARICA BOGOVA, PODIŽE VELIKE DRAGULJE KOJE JOJ JE ANU DAO NAČINITI KAO NAKIT:
‘VI BOGOVI! KAO ŠTO NIKAD NEĆU ZABORAVITI
NAKIT OD DRAGULJA NA MOM VRATU, TAKO ĆU MISLITI NA OVE DANE I NIKAD IH NEĆU ZABORAVITI! NEKA SVI BOGOVI DOĐU NA ŽRTVU, BEL NEKA NE DOĐE! NE RAZMIŠLJAJUĆI, ON JE POSLAO POTOP I MOJA LJUDSKA ČEDA OSUDIO NA PROPAST.
VELIKI BEL DOĐE I UGLEDA LAĐU, TADA SE BEL RASRDI, RAZLJUTI SE NA BOGOVE:
‘KOJE JE TO ŽIVO BIĆE IZBEGLO PROPAST?
PO MOJOJ KAZNI NIJE TREBALO DA OSTANE ŽIV NIJEDAN ČOVEK!’:
NINIB, BORAC MEĐU BOGOVIMA, OTVORI USTA I REČE SILNOME BELU:
‘KO OSIM EE MUDRO POSTUPA?
TA, EA SVE RAZUME, PUN JE OBZIRA!’
EA, BOG DUBINE, OTVORI USTA I REČE SILNOME BELU:
TI, BOŽE, VLADARU, TI, SILNI, KAKO SI SAMO MOGAO TAKO NEPROMIŠLJENO DA IZAZOVEŠ POTOP?
ONAJ KOJI GREŠI NEKA SVOJ GREH I NOSI!
ONAJ KOJI ZLO ČINI NEKA ZLO I OKAJE.
ALI PAZI DA NE BUDU SVI UNIŠTENI.
KAZNI SAMO ZLE DA SVI NE PROPADNU!
UMESTO ŠTO SI PUSTIO POTOP, MOGAO SI PODIĆI LAVA DA PROREDI LJUDE. UMESTO ŠTO SI POSLAO POTOP, MOGAO SI DA POŠALJEŠ NEMAN DA SMANJI LJUDSTVO.
UMESTO POTOPA MOGLA JE DOĆI GLAD DA BI POKORILA ZEMLJU.
JA, JA NISAM IZDAO TAJNU BOGOVA.
“VRLO MUDROM” DAO SAM DA VIDI SLIKE U SNU, I TAKO JE SAZNAO ZA TAJNI PLAN BOGOVA. A VI STE SADA OSTALI PRAZNIH RUKU!’ EA UĐE U LAĐU, UZME ME ZA RUKE, IZVEDE SA ŽENOM NA KOPNO, ZAPOVEDI JOJ DA KLEKNE PRED MENE,
STUPI PRED NAS, POLOŽI NA NAS RUKE I BLAGOSLOVI NAS:
‘DO SADA JE UTNAPIŠTIM BIO SMRTAN ČOVEK, SAD NEKA BUDE SA SVOJOM ŽENOM JEDNAK NAMA I NEKA STANUJE DALEKO NA MORU, TAMO GDE UTIČU REKE.’ TAKO ME UDALJIŠE BOGOVI I DADOŠE MI DA ŽIVIM DALEKO NA UŠĆU REKE. ALI KOJI ĆE SE OD BOGOVA TEBI SMILOVATI? KO ĆE TE DOVESTI PRED BOGOVE DA NAĐEŠ ŽIVOT KOJI TRAŽIŠ? POKUŠAJ SAMO DA NE SPAVAŠ ŠEST DANA I ŠEST NOĆI!
.
424. Tek što je Gilgameš seo, spusti se na njega san kao jak vetar.
425. Utnapištim reče svojoj ženi:
POGLEDAJ JAKOGA KOJI TRAŽI ŽIVOT, SAN GA SALEĆE KAO VETAR!
.
426. A žena reče njemu, Utnapištimu, dalekom:
DODIRNI GA DA OSTANE BUDAN!
DAJ MU DA SE OPET ZDRAV VRATI PUTEM KOJIM JE DOŠAO.
KAPIJOM KROZ KOJU JE IZAŠAO NEKA SE OPET VRATI KUĆI U SVOJU ZEMLJU.
.
427. Utnapištim reče njoj, ženi:
AH, TI SAŽALJEVAŠ LJUDE!
PECI HLEBOVE ZA NJEGA I STAVI MU IH UZ GLAVU!
.
428. Kada je on spavajući klonuo uza zid lađe, ispeče ona za nj hlebove i stavi mu ih uz glavu.
429. Naslonjen na zid lađe, ležao je Gilgameš.
430. Utnapištim reče njemu, koji je spavao:
ZA PRVI HLEB JE TESTO ZAMEŠANO,
DRUGI HLEB JE UMEŠEN,
TREĆI HLEB JE OVLAŽEN,
ČETVRTI JE BRAŠNOM POSUT I STAVLJEN U PEĆ,
PETI HLEB JE POSTAO SMEĐ,
ŠESTI HLEB JE GOTOVO.
.
431. Tada ga on iznenada dodirne i stanac se probudi.
432. Gilgameš reče njemu, Utnapištimu, dalekom:
UMORNOG SAVLADAO ME SAN, KAO NEKI SILNI SPUSTIO SE NA ME. NAGLO SI ME DODIRNUO I PROBUDIO.
.
433. Utnapištim mu reče:
ŠEST HLEBOVA JE BILO ISPEČENO, A TI SI VEĆ ČVRSTO SPAVAO.
TREBALO JE DA TE HLEBOVI ODRŽE BUDNIM.
.
434. Gilgameš reče njemu, Utnapištimu, dalekom:
ŠTA TREBA SADA DA UČINIM, UTNAPIŠTIME?
KUDA DA SE OKRENEM?
SAN ME JE ŠČEPAO KAO RAZBOJNIK, U MOM SNU SEDI SMRT.
U MOJOJ ODAJI ILI MA GDE BILO, SEDI ONA, SMRT!
.
435. Utnapištim reče Ur-Šanabiju, lađaru:
UR-ŠANABI, NEKA TE VIŠE NE VIDI MOJA OBALA,
MESTO PREVOZA NEKA TE NE PUSTI OVAMO.
NE SMEŠ VIŠE PREVESTI NIJEDNOG SMRTNOG ČOVEKA
MA KAKO SILNO TEŽIO ZA MOJIM PREBIVALIŠTEM!
ČOVEK KOGA SI OVAMO DOVEO IMA PRLJAVO ODELO.
ŽIVOTINJSKA SU MU KRZNA ODUZELA LEPOTU TELA.
ODVEDI GA, UR-ŠANABI, DO MESTA ZA KUPANJE, NEKA SE OKUPA U VODI, NEKA ODBACI SVOJA KRZNA DA IH MORE ODNESE!
NEKA OPET BUDE LEPO NJEGOVO TELO!
NEKA MU GLAVU OBAVIJE NOVI POVEZ, SJAJNIM ODELOM ODENI MU TELO DA MU POKRIJE GOLOTINJU.
DOK OPET NE DOĐE U SVOJ GRAD, DOK SE SVOJIM PUTEM NE VRATI KUĆI, NEKA SE NE PODERE OVO ODELO, NEKA OSTANE NOVO U SVE DANE!
.
436. Tada ga povede Ur-Šanabi sa sobom i odvede na mesto za kupanje, on se opra u vodi i odbaci svoja krzna da ih more odnese.
437. Novom lepotom sinulo je njegovo telo.
438. Novi mu je povez obavio glavu, obukao je raskošnu odeću, koja je pokrivala šegovu golotinju. Dok opet ne dođe u svoj grad, dok se svojim putem ne vrati kući, ne treba da se podere ovo odelo, treba da ostane novo u sve dane!
439. Gilgameš i Ur-Šanabi popeše se na lađu, upraviše je na talase i odmah otploviše.
440. Tada reče žena Utnapištimu, dalekom:
OTIŠAO JE GILGAMEŠ, MNOGO JE ON PRETRPEO I PODNEO MNOGO MUKA. ŠTA ĆEŠ MU DATI DA SRETNO STIGNE U DOMOVINU?
.
441. Gilgameš ču ovu reč, dohvati brodsku motku i pogura barku opet bliže obali.
442. Utnapištim reče njemu, Gilgamešu:
GILGAMEŠU, DUGO SI HODAO, MNOGO SI PRETRPEO I PODNEO MNOGO MUKA. ŠTA DA TI DAM DA SRETNO STIGNEŠ U DOMOVINU? HOĆU DA TI ODAM JEDNU TAJNU, HOĆU DA TI KAŽEM O ČUDOTVORNOJ TRAVI. TRAVA JE SLIČNA TRNU, A RASTE DUBOKO U MORU, TRN JE KAO JEŽEVA BODLJA, CVETA U DALEKOM SLATKOVODNOM MORU. KAD TU TRAVU DOBIJEŠ U SVOJE RUKE I JEDEŠ OD NJE, NAĆI ĆEŠ VEČNU MLADOST I VEČNI ŽIVOT.
.
443. Gilgameš sasluša njegove reči i oni krenuše daleko preko mora.
444. Stigoše do dalekog slatkovodnog mora.
445. Tada on skine svoj pojas, zbaci gornju odeću, priveza teško kamenje za noge.
446. Ono ga povuče duboko u veliko more i on opazi travu sličnu trnu.
447. Uzbra travu i čvrsto je držaše u ruci, odseče teško kamenje i izroni pored lađe.
448. Pope se u čamac pored lađara i držaše u rukama čarobni cvet mora.
449. Gilgameš reče Ur-Šanabiju, lađaru:
UR-ŠANABI, EVO IMAM TRAVU!
OVO JE TRAVA KOJA OBEĆAVA ŽIVOT.
SADA ĆE BITI ISPUNJENA ŽARKA TEŽNJA ČOVEKOVA,
BIĆE MU SAČUVANA MLADOST U PUNOJ SNAZI.
HOĆU DA JE ODNESEM U MOJ ZIDOM UTVRĐENI URUK, DAĆU SVIMA JUNACIMA DA JEDU OD NJE, HOĆU DA JE PODELIM MNOGIMA. IME BILJKE JE ‘STARAC OPET POSTAJE MLAD’
JA, JA HOĆU OD NJE DA JEDEM DA OPET VRATIM PUNU SNAGU SVOJE MLADOSTI!
.
450. Dvadeset su dvostrukih sati putovali dalje i ugledali komadić zemlje.
451. Prispeli su posle trideset sati i tada su se odmarali.
452. Gilgameš ugleda jezero, hladna i sveža bila je njegova voda.
453. Ušao je u nju i kupao se u ugodnoj svežini.
454. Neka zmija oseti miris trave došunja se i uze travu.
455. Gilgameš se vrati i prokle zmiju.
456. Tada on sede i zaplače, suze mu potekoše niz lice.
457. Pogleda u oči Ur-Šanabiju, lađaru:
ZA KOGA SU SE, UR-ŠANABI, TRUDILE MOJE RUKE?
ZA KOGA KRUŽI I ISTIČE KRV MOGA SRCA?
RADIO SAM, ALI MENI SAMOM TO NIJE DONELO NIŠTA DOBRO.
ZA CRVA KOJI GMIŽE U ZEMLJI DOBRO SAM UČINIO!
TRAVA ME VODILA PO MORU. ODSADA ĆEMO IZBEGAVATI MORE I REKE, A LAĐA NEKA LEŽI UZ OBALU.
.
458. Dvadeset su dvostrukih sati putovali dalje i ugledali toranj hrama.
459. Posle trideset dvostrukih sati zaustaviše se da se odmore i podigoše oči prema gradu sa svetim hramom.
460. Tada dođoše do Uruka i uđoše u grad sa visokim zidovima.
461. Gilgameš reče njemu, Ur-Šanabiju, lađaru:
POPNI SE NA ZID, UR-ŠANABI!
IDI PO ZIDINAMA URUKA, JAKO UTVRĐENOG GRADA!
GLEDAJ KAKO JE SNAŽNO UTEMELJEN, KAKO JE VISOKO NASUT BREG HRAMA. POGLEDAJ SILNE GRAĐEVINE, SAGRAĐENE SU OD OPEKA, A SVE SU TE OPEKE ISPEČENE! SEDAM MUDRIH MAJSTORA, MOJIH SAVETNIKA, PREDLOŽILI SU MI PLANOVE. NEKA TI PRIPADNE ZEMLJIŠTE NA PODRUČJU GRADA, I VRT I ODAJA ZA ŽENE NEKA TI PRIPADNU!
U URUKU TREBA DA SAGRADIŠ SVOJU KUĆU!
.
.
462. Gilgameš vlada u Uruku, u gradu s visokim zidinama.
463. On ne može da se smiri.
464. Doziva sveštenike, čarobnjake i one što prizivaju mrtve:
DOZOVITE MI ENKIDUOV DUH!
RECITE MI KAKO MOGU DA UGLEDAM ENKIDUOVU SENU?
HOĆU DA GA PITAM ZA SUDBINU MRTVIH?
.
465. Najstariji među sveštenicima reče:
GILGAMEŠU, AKO HOĆEŠ DA SIĐEŠ U PODZEMNI SVET, DO PREBIVALIŠTA VELIKOG BOGA MRTVIH, TADA MORAŠ DOĆI U PRLJAVOJ ODEĆI. NE SMEŠ SE NAMAZATI SKUPOCENIM ULJEM, JER ĆE TE, PRIVUČENI NJEGOVIM MIRISOM, OPKOLITI NEPOŽELJNI DUHOVI. NE SMEŠ LUK POLOŽITI NA ZEMLJU, JER ĆE TE OKRUŽITI SVI ONI KOJE SI USMRTIO. NE SMEŠ U RUCI DRŽATI ŽEZLO, JER ĆEŠ RASTERATI DUŠE MRTVIH. NE SMEŠ IMATI CIPELE NA NOGAMA, SMEŠ SAMO NEČUJNO HODATI. NE SMEŠ POLJUBITI ŽENU KOJU VOLIŠ, ONU KOJU NE PODNOSIŠ NE SMEŠ TUĆI. NE SMEŠ MILOVATI DETE KOJE VOLIŠ, ONO KOJE NE TRPIŠ NE SMEŠ KAZNITI, JER ĆE TE UZNEMIRAVATI JADIKOVANJE LJUDI POD ZEMLJOM.
.
466. Gilgameš ode u veliku pustinju do kapije Podzemlja.
467. Dođe do mračnog Irkalinog stana:
468. Svoje korake upravlja prema prebivalištu iz koga ne izlazi više onaj koji jednom uđe.
469. Išao je putem, putem bez povratka.
470. Išao je do prebivališta, čiji stanovnici ne trebaju svetla, prah zemlje im je hrana, a blato je njihovo jelo.
471. Oni ne vide svetlo, sede u tami.
472. U perje su obučeni i imaju krila kao ptice.
473. On zakuca na vrata i reče vrataru ove reči:
HEJ, VRATARU, OTVORI SVOJU KAPIJU DA MOGU UĆI.
AKO KAPIJU NE OTVORIŠ,RAZBIĆU VRATA I SLOMIĆU ZASUN!
.
474. Vratar otvori prvu kapiju i skide mu ogrtač.
475. Vodio ga je kroz sedam kapija i skidao mu odeću da bi nag ušao u carstvo mrtvih.
476. On stupi pred veliku boginju Ereškigalu i reče:
PUSTI ENKIDUA, MOGA PRIJATELJA, DA DOĐE K MENI DA GA PITAM ZA SUDBINU MRTVIH!
.
477. Ali je stražar i ključar boginje čvrsto držao mrtvoga, boginja ga nije puštala.
478. Uzvišena Ereškigal reče ovako Gilgamešu:
VRATI SE NATRAG!
TI NE MOŽEŠ VIDETI MRTVOGA.
NIKO TE NIJE OVAMO ZVAO.
.
479. Ožalošćen, uspne se Gilgameš, uze svoju odeću i prođe kroz sedam kapija.
480. Dođe do duboke vode i zamoli Eu, mudrog boga dubine:
POŠALJI MI OVAMO ENKIDUOVU SENU!
PODZEMLJE GA ČVRSTO DRŽI.
.
481. Otac dubine ču njegove reči i reče silnome Nergalu, vladaru mrtvih:
OTVORI ODMAH RUPU U ZEMLJI!
DOVEDI GORE ENKIDUOV DUH DA PROGOVORI SVOME BRATU GILGAMEŠU.
.
482. Kad to ču silni Nergal, otvori odmah rupu u zemlji i dovedi gore Enkiduovu senu.
483. Oni se prepoznaše, a ipak ostadoše jedan drugom daleko.
484. Razgovarali su.
485. Gilgameš je vikao, a sena je drhtavim glasom odgovarala.
486. Gilgameš otvori usta i reče:
GOVORI, PRIJATELJU MOJ, GOVORI, PRIJATELJU MOJ! OBJAVI MI SADA ZAKON ZEMLJE KOJU SI VIDEO!
.
487. Enkidu mu odgovara:
JA TI TO NE MOGU REĆI, PRIJATELJU, JA TI TO NE MOGU REĆI.
AKO BIH TI OTKRIO ZAKON ZEMLJE KOJU SAM VIDEO, TI BI SEO I ZAPLAKAO.
.
488. Kroz suze Gilgameš viče:
PA HOĆU DA SEDNEM I DA PLAČEM DOVEKA!
.
489. Enkidu mu odgovara:
POGLEDAJ, PRIJATELJA KOJEGA SI PRIHVATIO,
KOJEMU SE SRCE TVOJE OBRADOVALO,NJEGA ŽDERU CRVI KAO STARO ODELO. ENKIDU, PRIJATELJ, KOGA JE TVOJA RUKA DODIRIVALA, POSTAO JE BLATO ZEMLJE, PUN JE PRAŠINE, POTONUO JE U PRAH, PRAH JE POSTAO.
.
490. Gilgameš htede još da pita, ali nestade sene Enkiduove.
491. Gilgameš se vrati u Uruk, u grad s visokim zidinama.
492. Visoko se diže hram Svetog brda.
493. Gilgameš leže da spava, a smrt ga ugrabi u sjajnoj dvorani njegove palate.
.
