Tama. Mrak.

People will do anything in order to avoid facing their own soul /

.

יוצר אור ובורא חשך; עשה שלום ובורא רע; אני יהוה עשה כל אלה

Jocer or u’vore hašeha; Ose šalom u’vore ra; Ani Adonaj ose kol ele

Koji pravim svetlost i stvaram mrak; Gradim mir i stvaram zlo; Ja Adonaj činim sve to.

Odnosno odsustvo svetlosti ili bilo kakvog izvora energije koji bi narušio ništavilo, odsustva prisustva. Kada govorimo o prvoj iskri, začetku točka prostor-vremena, sa stanovišta moderne fizike govorimo o Velikom prasku, ideji narušavanja prvobitnog sklada sveukupnog nepostojanja. Sklada u kome vlada tama i koji ne dozvoljava bilo kakvo uplitanje u savršeno ujednačeni sistem, a ako se verski osvrnemo na ovu problematiku postoji običaj da se često govori o večitoj borbi krajnosti polariteta, svetlosti i tame, u kojoj svetlost stavljamo na stranu dobra, dok mrak, po difoltu, klasifikujemo zlim. Ali ima li taj odnos smisla? Hronološki, ako tako uopšte možemo postaviti stvari, mrak prethodi bilo kakvom svetlu, odnosno svetlost je ta koja se nameće i remeti Prvobitnost. Remeti onaj dominirajući sklad koji postoji u odsustvu svetla. Odsustvu energije. Koncept stvaranja dolazi iz svetlosti unutar mraka, odnosno iz separacije svetlosti i tame, uspostavljanjem jasnih granica, te je i tama tako jednako ključna u procesu Stvaranja. Odnosno bitan je činilac jednačine stvaranja.

Reč za crnilo (eng. black) dolazi iz korena staroengleske reči blaec, odnosno protogermanskog blakkaz (sagorelost), te protoindoevropskog bhleg (goreti, sijati). Drevni Rimljani imali su de reči za crno: ater (tzv. dosadna crna) i nigger (jarka crna). Vremenom reč ater nestaje iz upotrebe, dok se nigger zadržava, po čijem korenu se generišu nove reči. Nigger tako postaje derivat za englesko negro, francusko noir, špansko negro i italijansko nero.

Kada o ovom problemu govorimo vrlo je važno izuzeti naše ukorenjeno poimanje savršenog i govoriti i o entropiji kao mogućem stanju apsolutnog savršenstva (). Iako je našim antropocentričnim umom vidimo u svetlu haosa, ona to nije, jer upravo svođenjem sistema na apsolutnu nulu vraćamo se početku, momentu koji nije narušen ničim što bi ga poremetilo u njegovom apsolutnom miru i neaktivnosti. Time možda dolazimo i do definicije utopije, koja sama po sebi prevazilazi, ponovo, naš antropocentrični stav kojim značaj određenog pojma usko vezujemo za naše podneblje postojanja.

Modern natural science sees darkness as a complete nothingness. According to this view, the light which streams into a dark space has no resistance from the darkness to overcome. Goethe pictures to himself that light and darkness relate to each other like the north and south pole of a magnet.

The darkness can weaken the light in its working power. Conversely, the light can limit the energy of the darkness. In both cases color arises.

Rudolf Steiner

.

Možemo li filozofski ili realno smatrati da je tama koja je posledica interferencije svetlosti drugačija od tame koja je posledica pukog odsustva svetlosti? Verovatno da, možemo, jer ukoliko govorimo o odsustvu svetlosti to znači izuzimanje i najjednostavnijeg izvora energije. Time i termin mrak, ili tama, gube osnovni smisao koji im je dat u odnosu na postajanost svetla, te jedino obitavaju u toj dualnosti:

  • svetlo – mrak
  • 1 – 0

.

Interferencija je pojava lokalnog tipa i ne odnosi se na celokupan sistem, već na pojedine slučajeve mraka. Težnje ka mraku.

Atu IX, Pustinjak, י

S druge strane, iako se trudimo da zaobiđemo klasične zamke s kojima se susrećemo razmišljajući u kalupima koji su nam šire distupni, tako treba pomenuti značaj i neophodnost duhovnog mraka i ličnom radu i potrazi za transcedentalnim. Tada govorimo o svetlosti mraka, onoj svetlosti koja se javlja unutar najjače tmine. Pogledamo li to i sa stanovišta moderne medicine to i ima određenog smisla, jer svet koji mi poimamo javlja se upravo unutar mraka naših lobanja. Unutar moždanih brazda vešto skrivenih unutar naših lobanja, koje nisu izložene svetlosti dana, ali ipak grade sliku spoljnog svet u okruženju mraka. Odnosno, generišu svetlost u mrklom mraku. Samim tim mi ne vidimo svet onakvim kakav on zaista jeste, već to što mi nazivamo viđenim predstavlja naš električni nadražaj koji potom biva simuliran u određenim moždanim centrima. Slično kameri koja snima prirodu, te potom nizom električnih nadražaja slika dolazi do tv aparata simulirajući boje na pikselima ekrana. Na taj način sve što nas okružuje postaje, u neku ruku, metafizički uvijeno čije istinska i najdublja priroda ostaje skrivena iza vela nadražaja, koji nama neophodni.

Naša svest pronalazi svetlost u večitom mraku iz kojeg nema izlaza. Bar ne u ovom obliku. Otud i spiritualno svetlo dolazi iz onog višeg mraka, mraka nesvesnog polja bića. Pustinjak dolazi do otkrovenja u pećini.

On razvija sopstveno svetlo samo njemu vidljivo, te na nama ostalima ostaje isti zadatak ukoliko se odlučimo za sličan put.

Introspekcija, Samoća, Kontemplacija, Perspektiva, Mudrost, Strpljenje, Lični rad, Izolacija, Nezavisnost, Samodovoljnost…

.

Ukoliko se ovom temom dodatno pozabavimo iz ugla misticizma, konkretno Jevrejske kabale, videćemo da knjiga ”Zohar” (sjaj, זהר) objašnjava kako svetlost može jedino biti kroz postojanja tame. Da tame nema svetlost bi bila integralni deo okruženja, te kao takva ne bi bila posebno izdvojena. Da je svetlost sveprosutna, bez da bude podeljena na nijanse i boje, ništa od te svetlosti ne bi ni bilo vidljivo, jer svaka njena nijansa uključuje apsorbciju svetlosti, te tako i određeni stepen mraka. Na isti način i dobro razlikujemo od zlog. Da zlo ne postoji verovatno ne bi bilo ni slobodne volje. Jedino na račun dobra i zla slobodna volja ima svoje uporište u postojanju, gde je definišemo našim svesnim izborom.


Disbalans

U Jungovoj psihologiji, pod pojmom senka se podrazumeva deo identiteta ličnosti, koji svesno „ja“ ne prihvata i kojeg se stidi. Psihičke osobine, koje čovekovo „ja“ ne priznaje kao svoje, bivaju potisnute u nesvesno, gde se formira inferiorni „tamni” deo ličnosti koji se naziva senka. Zato Jung senku definiše kao sveukupnost onoga što ličnost ne želi da bude i što ne priznaje da jeste. Tu na pravi način vidimo današnji odnos prema mraku, kako prema onom koji pripada, po Jungu, ličnosti, tako i i onom još neuhvatljivijem, čiji će konci nerazumevanja još dugi niz godina ostati u potpunosti zamršeni.

There is no coming to consciousness without pain. People will do anything, no matter how absurd, in order to avoid facing their own Soul. One does not become enlightened by imagining figures of light, but by making the darkness conscious.

K. G. Jung

.

Osim što tamu karakteriše odsustvo svetlosti, to se s jedne strane odnosi samo na onaj mali spektar svetlosti nama dostupan. Teško da se možemo nazvati srećnicima po tom pitanju, jer nam je polje delovanja u tom smislu više nego ograničeno, te naše poimanje stvarnosti nikako se ne može smatrati celovitim. Ukoliko dopuštamo nauci da iznosi smele tvrdnje 11-to dimenzionalnih svetova, beskonačnih univerzuma, onda takođe moramo biti spremni na to da naš mrak koji nas okružuje nikako nije apsolutni Mrak. A samim tim i da svetlost nije dovoljno svetla. Očigledno smo itekako sputani u tom smislu, te ni jednu od krajnosti dok spektra ne možemo pojmiti valjano. Tako postajemo zatočenici tema o kojima možemo pričati, razmišljati, ali im nikako im prići. Upravo zato i upadamo u sve izraženiji naučni paradoks tražeći uzrok, nasankani posledicama.

Američki teoretski fizičar Lorens Maksvel jednom prilikom je izjavio:

Nauka je mašta u ludačkoj košulji.

.

Upravo ta izjava Lorensa Maksvela najbolje objašnjava našu potragu za svetlom unutar dominantnog mraka koji nam ništa jasniji nije. Mrakovi koji nas sa svih strana okružuju u našim naučnim umovima zahtevaju jasne i brze odgovore, a njih nema… dok je tama sve više i više. Kako krenemo da razvijamo određenu oblast naučnog razmišljanja mi se momentalno susretnemo s njenim mračnim odajama koje nas tada stavljaju na raskrsnicu gde biramo kojim putem dalje ćemo ići. Birajući jedan od njih, onaj drugi, na žalost, postaje izgubljen. Samim tim istina za kojom tragamo biće uvek nedorečena. Nepotpuna. Slično Zakonima makro i mikro sveta, gde fizika ne može da nađe zajednički jezik sa kvantnim svetom, sa kojim svakako čini neraskidivu celinu. Paradoks ludačke košulje. Ponovo.

Nemogućnost percepiranja te šire slike iznedrio je našu civilizaciju zasnovanu na kompleksima, samim tim svaki napredak ima svoju cenu.

Tmina unutar lobanje koja rađa luč.

Luč. Sjaj beline.

.

– IZBOR TEMA –

2 komentara na temu Tama. Mrak.

  • Matatija piše:
    17/10/2016 at 21:38

    Ako je svemir beskonacan, onda je prije velikog praska bio skucen.
    I najmanja svijetlost, citavog ga je mogla obasjati. Mozda je stoga prije praska postojao zivot u makrokozmosu.

    Odgovorite na komentar

    • arsmagine.com piše:
      18/10/2016 at 03:10

      Svakako neka aktivnost jeste postojala. Ona koja je i inicirala stvaranje.

      S druge strane, ako govorimo o standardnom modelu Velikog praska, on, kao takav, ipak pobija ideju prisustva svetla u tim najranijim fazama. Posebno u toj, krajnje diskutabilnoj, fazi pre Praska kada nije bilo osnovnih kosmoloških konstanti koje su ubrzo potom postale.

      A i s obzirom da se u tim prvim trenucima svemir širio gotovo stopom brzine svetlosti (ako ne i brže), fotoni još nisu postojali, te samim tim ni svetlo, kao takvo, nije moglo postojati.

      Odgovorite na komentar

Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.