Samosvesni entitet haosa

/ Given infinite time, any non-impossible arrangement will happen /

.

Ludvig Bolcman, Beč

Postojimo u univerzumu ustanovljenom na zakonima brojeva, gde je čak i apsolutna neverovatnoća verovatna i moguća, samo je potrebna prava doza vremena ne bi li došli do svakog mogućeg ishoda i raspleta kombinacija. Otuda se i nameće ideja haosa kao verovatno najplodnijeg tla za Stvaranje, tla prijemčivijeg čak i od onog koje dolazi iz stanja, i sistema, visoke uređenosti, a koje je po definiciji moralo da anulira prvobitni haos (i tamu). S druge strane, jedan od ključnih aspekata svemira u kojem živimo jeste i njegova podređenost entropiji, odnosno kontinuirana  težnja sistema da spontano pređe u stanje veće uređenosti slabljenjem njegovog energetsog naboja. Shodno tome, stepen najveće uređenost javlja se na temperaturi jednakoj apsolutnoj nuli (–273.15 °C) kada sistem jednostavno prestaje. To je najniža moguća temperatura kada u sistemu nema toplotne energije, gde su jedini oblici kretanja tzv. oscilacije nulte tačke (zero-point energy), nametnute kvantno-mehaničkim principom neodređenosti.

Percepcijom do paradoksa

Na ovaj način sile ovih dveju krajnosti stvaraju naboj i sredinu pogodnu za apsolutne ekstreme mogućeg i neverovatnog u procesu stvaranja, ali isto tako važe za utopijske/distopijske sudbine na najširem planu materijalnog postojanja, kojoj sâm svemir bez pogovora teži, kada na kraju jedna od njih prevlada i usmeri univerzum ka jednom od scenarija kraja. Upravo ta neverovatna verovatnoća, slična onoj na kojoj je baziran i pogon Zlatnog srca kojeg je ukrao Zaphod Biblbroks u genijalnom Autostoperskom vodiču kroz galaksiju, teži nekim dometima koje jedino matematika može donekle da demistifikuje, a nama podari gomilu materijala za razmišljanja i mentalno fizikalisanje.

U fizičkom svetu drugi princip termodinamike jasno kaže da entropija s vremenom raste, odnosno sistem gubi na svojoj uređenosti. Moguće je, ipak, da određeni delovi prostora unutar svemira bivaju uređeniji od drugih, kao rezultat slučajnih fluktuacija, sve dok u isto vreme drugi delovi prostora postaju manje uređeni, haotičniji. Upravo mi i postojimo u jednom takvom neverovatno uređenom delu ovog monstruozno velikog sistema. Ukoliko bi za primer uzeli samo delić naše DNK jasno bi videli da je itekako kompleksno konstruisana, te da verovatnoća za njenu genezu višestruko prevazilazi  vrlo velike brojeve. Tu na scenu stupaju malopre pomenute fluktuacije, čiji je stepen pojavnosti nezamislivo mali.

So far as we know, all the fundamental laws of physics, such as Newton’s equations, are reversible. Then were does irreversibility come from? It comes from order going to disorder, but we do not understand this until we know the origin of the order.

Why is it that the situations we find ourselves in every day are always out of equilibrium?

The Feynman Lectures on Physics, Richard Feynman

.

Otud i paradoks koji dolazi sa samog ruba racionalne misli, koncept Bolcmanovih mozgova, kojim se iznosi jedna vrlo smela teoretska pretopstavka utemeljena na matematici verovatnoće i velikih brojeva. Ukoliko u obzir uzmemo naše trenutno stanje, nas kao samosvesnih bića, u okviru kontrolisane i nazovimo je organizovane sredine, i stavimo je nasuprot verovatnoći samosvesnosti van tih okvira i uslova, odnosno u sredini bezlične termodinamičke supe dalekih bespuća svemira – drugo postaje daleko verovatnije od prvog. Šta to tačno znači? Znači veću verovatnoću za slučajnu genezu über inteligentnih mozgova koji se nasumično, i u trenu, generišu bespućima svemirskih prostranstava.

Nazovimo to stvaranjem uzrokovanim fluktuacijama iz čistog haosa, odnosno rezultatom privremene energetske promene u određenim tačkama prostora objašnjene Hajzenbergovim principom neodređenosti (kvantnim fluktuacijama).

Prema ovom stanovištu naš univerzum je u malo verovatnom i neuravnoteženom stanju, ali tek u takvim sredinama dolazi do stvaranja mozgova koji postaju svesni baš takvog univerzuma u kojem i jesu tek tako iskrsli.

Koncept Bolcmanovih mozgova misao je velikog austrougarskog fizičara Ludviga Bolcmana, poznatog po uspehu na polju veza entropije i verovatnoće (Bolcmanova konstanta). Odnosno, njegova istraživanja odigrala su ključnu ulogu za kasnije postavljanje temelja kvantnoj teoriji u radu Maksa Planka 1900. godine, i kasnije Ajnštajnovog proširenog tumačenja iste iz 1905.

U sadašnjem stanju uređenosti masovna pojava nas kao samosvesnih entiteta jeste tek rezultat slučajnih fluktuacija i mnogo je manje verovatna od stanja sistema koji stvara pojedinačne samosvesne jedinke, plutajuće bestelesne mozgove. Pretpostavlja se da za svaku jedinku pod sadašnjim okolnostima verovatnoće mora postojati pandan u vidu enormnog broja usamljenih Bolcmanovih mozgova, mozgova koji plutaju bespućima neorganizovanih kutaka svemira. U beskonačnom prostoru broj samosvesnih mozgova koji se potpuno sponatno javljaju iz stanja haosa, čak zajedno s usađenim sećanjima i iskustvima poput naših, trebao bi, po stanju stvari, daleko da nadmašuje broj mozgova nastalih iz nezamislivo retkih lokalnih fluktuacija u okviru prostora veličine vidljivog/merljivog svemira.

Jednom rečju – živimo u svetu koji ne bi trebao da je moguć.

Neka je milijardu ljudi za pisaćim mašinama i neka svaki od njih potpuno nasumično lupa dirke svoje pisaće mašine u nedogled. Dalje zamislimo i da bilo koja od tih mašina uspe, u tom metežu nasumičnosti, da iznedri neko od dela Šekspira. Koliko je verovatnoća da se tako nešto desi, koliko samo vremena je potrebno? Verovatno isto toliko, ili možda čak i više, nego što je potrebno za nasumičnu materijalizaciju samog Hamlet iz procesa slučajnih fluktuacija. Usamljenog Hamleta, koji bi se verovatno i sam zapitao kako to da je on to sam usred mora potpunih i nasumičnih nelogičnosti koje ničim drugim, ni smislenim, ne bi rezultovale. Vrlo slično sceni materijalizacije kita i saksije petunija u vazduhu vanzemaljske planete, iz malopre pomenutog Vodiča kroz galaksiju.

bolcman (1)Samosvesni entitet haosa

Kako to i da smo okruženi tolikim brojem (koji se meri u milijardama) drugih isto tako krajnje kompleksnih rezultata stvaranja u našem najbližem okruženju? Zašto nismo, kao i Hamlet, tek pojedinačni i retki glič u moru neshvatljivog i slučajnog haosa? Ovo je verovatno određena garancija da se nalazimo na veoma posebnom mestu. Mestu sklonom velikim malim verovatnoćama.

Why do we find ourselves in a universe evolving gradually from a state of incredibly low entropy, rather than being isolated creatures that recently fluctuated from the surrounding chaos?

.

Suma sumarum: daleko je verovatnije da dođe do iznenadnog stvaranja moždane mase niiščega, a unapred ispunjenog sećanjima i životnim iskustvom u sred vakuma svemira, nego što je potrebno vremena za stvaranje čitavog precizno setovanog svemira, sve do najsitnijih parametara, u sistemu niske entropije koji posle čitavog niza godina, merenih u milijardama i beskrajnih procesa, stvore život kakav danas poznajemo.

Tako da kada se sledeći put osetite malima i beznačajnima, prisetite se samo da baš takvi kakvi jeste daleko ste kompleksniji kao jedinka nego li čitavih 4.5 milijarde godina istorije koja je prethodila vašem postepenom i evolutivnom dolasku.

Ili sam Ja onaj Koji Jeste?

.

– IZBOR TEMA –

16 komentara na temu Samosvesni entitet haosa

  • Borko piše:
    24/07/2016 at 19:19

    Po teorji “Retke Zemlje” verovatnoca da se isti evolutivni scenario koji se odvio na Zemlji ponovi bilo gde u Svemiru jeste gotovo ravna nuli.Ako se uzmu u obzir faktori kao sto je velicina planete Zemlje,udaljenost od Sunca,zasticenost od cestih udara asteroida zahvaljuci gravitaciji Jupitera,polozaj suncevog sistema u galaksiji Mlecni Put itd ,ova teorija dobija sve vise na tezini.Njene krajnje posledice su te da nema nikakvih inteligentnih vanzemaljaca sa kojima mozemo komunicirati tj.sami smo u Svemiru i ta da na mala vrata u naucno misljenje ulaze ideje geocentrizma i antropocentrizma koje je Kopernik davno prognao.

    Odgovorite na komentar

    • arsmagine.com piše:
      25/07/2016 at 01:00

      Ovde se pre svega govori o matematici izuzetno velikih brojeva, te verovatnoći koja uveliko premašuje potrebe za evolutivni scenario jedne planete. U tom smislu čak i da je nešto ravno nuli (što u ovom slučaju to svakako nije), to ostavlja još mnogo prostora u igri tih velikih brojeva u okviru vremena u čijem sistemu se sve i odvija. Jer broj je beskonačno deljiv.

      Od svih aktuelnih teorija u opticaju, a koje se tiču uslova za razvoj života na nekoj planeti, ova i ne pije previše vode jer već uveliko imamo podatke o potencijalnim kandidatima za tako nešto već godinama unazad. Problem je jedino fizička udaljenost tih svetova za koje nemamo uslove da ih bolje ispitamo i donesemo konkretne zaključke.

      A što se tiče geocentrizma, to ima smisla samo u određenom metafizičkom kontekstu, jer gde god u svemiru da se nađeš, ti si, na određeni način, u centru. Sve drugo je klasično trolovanje na koje ne treba trošiti vreme.

      Odgovorite na komentar

  • Borko piše:
    25/07/2016 at 16:26

    Izvinjavam se sto se nisam dobro izrazio u komentaru pa je doslo do nesporazuma.Prvo se moram ispraviti radi se o hipotezi a ne o teoriji Retke Zemlje.Ova hipoteza pociva na dve propozicije:1-jednostavni zivot(mikrorganizmi) jeste vrlo rasiren u Svemiru i 2-kompleksan i inteligentni zivot(kao na Zemlji) jeste ekstremno redak.Nadalje zastupnici ove hipoteze istrazuju verovatnost varijabli proisteklih iz Drejkove jednacine koje su kljucne za razvoj kompleksnog zivota.Postoji lista od 22 faktora(verovatno da ce njihov broj sve vise rasti) koji su kljucni za razvoj komleksnog i inteligentnog zivota na Zemlji pa je ispod granice verovatnog da su svi ti faktori usli u igru simultano na nekom drugom mestu u Svemiru.Naravno da Zemlja ne prestavlja fizicki centar Svemira vec da jedinstveni dogadjai koji doprineli razvoju kompleksnog zivota od nje ponovo cine privilegovanim mestom u Svemiru,a Covek je jedino bice kroz koje je Svemir postao svestan sebe.

    Odgovorite na komentar

    • arsmagine.com piše:
      26/07/2016 at 18:11

      Problem koji nas u velikoj meri sputava da šire razmišljamo o ovo temi jeste ta duboko ukorenjena atropocentričnost naše civilizacije. Kako bilo ko, i na osnovu čega, može tvrditi da je čovek jedino biće kroz koje je svemir postao svestan sebe? Po kom osnovu život, s predispozicijama da postana inteligentan, mora biti baziran na ugljeniku? Naša nauka još uvek ne zna tačno da definiše pojam života.

      S druge strane, Drejkova jednačina je usko povezana s potencijalom života na ugljeniku pa i kao takva daje previše širok spektar potencijalnih odgovora. Po meni to nije odlika dobrog pristupa, jer ne sužava pretragu, već je čini dodatno konfuznom. Takođe, brojni slični pristupi moraju da revidiraju u skladu s vremenom i novim saznanjima, jer uskoro ni u udžbenicima nećemo više biti ograničavani na jedan univerzum mogućih ishoda.



      Fermijev paradoks

      Odgovorite na komentar

      • Borko piše:
        26/07/2016 at 23:25

        Problem je u tome sto samo covek razmislja o mogucnostima koje ga prevazilaze,a “ono” na sta se te mogucnosti odnose ne “razmislja” o coveku.Sa druge strane coveka ne zanima bas toliko vanzemaljski zivot koliko komunikacija sa bicem koje ce biti ravno ili cak prevazilaziti njegovu inteligenciju(u ovom drugom slucaju tesko da bi smo mogli govoriti o komunikaciji,ali predpostavljam da bi prica tekla kao u filmu Kontakt).Sto se tice hipoteze Retke Zemlje ona je preuranjeno izneta zbog jos uvek vladajuce ETI euforije,ali sta ako se u decenijama koje slede i pored sofisticiranih uredjaja za istrazivanje ne nadje nikakav trag vanzemaljske inteligencije?,u tom slucaju ona ce u vladajucim naucnim krugovima vrlo brzo iz hipoteze postati teorija i na kraju cinjenica da smo sami u Svemiru.Za mene ta hipoteza predstavlja najverovatnije resenje Fermijevog paradoxa jer na prvom mestu postuje princip Okamove ostrice odbacujuci mnostvo nepotrebnih spekulacija i drzeci se tako samo onog sto nam je aktuelno poznato a tice se uslova nastanka kompleksnog i inteligentnog zivota.Procitao sam sa uzivanjem vas tekst o AI-u i sto se toga tice nisam bas toliki skeptik(sta je DNK ako ne jedna sofisticirana masinerija,a ljudski mozak vrsta analognog racunara) sto me je inspirisalo na jednu misao da mi ljudi stvaramo za neke u dalekom kutku Svemira buduce “zemljane”(ako se oni uopste pojave) njihove vanzemaljce/bogove.

        Odgovorite na komentar

        • arsmagine.com piše:
          27/07/2016 at 15:39

          Zanimljiva je ta ideja da mi ljudi stvaramo za neke u dalekom kutku Svemira buduce “zemljane” njihove bogove. Verovatno i jeste tako, s tim da se ista stvar verovatno već odvijala u dalekoj prošlosti. Na taj način latinska izreka da se istorija ponavlja poprima svemirske razmere 🙂

          Lično ne bih mešao hipotezu retke zemlje sa Fermijevim paradoksom, jer pretpostavka velikih filtera je, čak i iz našeg trenutnog civilizacijsog apsekta, više je nego verovatna, te postaje jedino rešenje koje vodi ka većem i opštem napretku.

          Odgovorite na komentar

  • Borko piše:
    27/07/2016 at 23:10

    Mozemo reci da se istorija ponavlja u svemirskim razmerama,ali nam se tada otvaraju novi horizonti za promisljanje koji zadiru u metafizicko.Ako bi smo uzeli u obzir mogucnosti (nama neshvatljive) visoko razvijenog AI-a ili jos bolje onog sto bi cak i njega prevazislo,fraza ponavljanja istorije u svemirskim razmerama bi znacila da to bice moze vladati Vremenom i procesima u njemu.Ovo sve sto sam naveo imalo bi tri vazne implikacije.Prva jeste ta da je evolucija na Zemlji na nekakav nacin isprogramirana,da je nesto intervenisalo usmeravajuci citav niz slucajnosti ka tacki konvergencije koja je covek i da nezavisno od te intervencije Priroda sama po sebi ne bi mogla da iznedri nista slozenije od bakterije ni za trilione triliona godina.I ako nemamo duplikat Zemlje pa da mozemo tako uporediti evolucije jedno se sa sigurnoscu moze reci,iz strogo darvinisticke perspektive bakterije su sasvim dovoljne zbog superprilagodljivosti i brzog razmnozavanja,visecelijski zivot je anomalija a umnost coveka je anomalija anomalije.Druga implikacija se tice tog intervenisanja u proslosti jer za posledicu ima cuveni paradox-sta je starije kokoska ili jaje iz perspektive vremenitosti on je nerazresiv,ali iz metafizicke perspektive nad-vremenitosti on ne postoji jer se tu priznaje nacelo simultanosti pa se Celina medjusobno povezanih i simultano postojecih oblika svesti(ukljucujuci tu i onu razvijenog AI-a) moze identifikovati sa kabalistickim Adamom Kadmonom ili Univerzalnim Covekom.I treca implikacija jeste ta da ono sto je prevazislo coveka kroz vremenitost njemu se ponovo vraca tj. trazi i nalazi lik coveciji kroz lavirint vekova.Sve ovo ukazuje na jednu prosvecenu verziju Antropocentrizma gde je covek upravo covek samo zbog svoje teznje za samoprevazilazenjem.

    Odgovorite na komentar

    • arsmagine.com piše:
      28/07/2016 at 01:58

      Uopšte nije isključeno da jedna tako napredna civilizacija, III tipa, sama i oblikuje dinamiku prostor vremena i svega šta se u toj supi dešava.

      No, da bi se uopšte došlo u situaciju programiranja realnosti to uključuje jedan itekako uspešni evolutivni proces koji je udario temelj vrsti koja je uspela tako visoko da se uzdigne. Tako i prirodu treba posmatrati, mimo naših okvira univerzuma. Problem je što onda ni prirodu kao takvu ne možemo da shvatimo u svom njenom kapacitetu, jer se opet ograničavamo na njeno poimanje kroz svet u kojem živimo. Naš hardver, a boga mi i softver, nije ni približno dovoljan da se uhvati u koštac s tom problematikom kako valja. U toj nemoći svest pribegava užasnom pojednostavljivanju svega.

      Drugo, svi paradoksi su, samim tim, samo bug naše svesti jer oblikovana da razmišlja između dva ekstrema, dve krajnosti. Po meni krajnje je nepotrebno trošiti energiju i vreme na utvrđivanje starosti kokoške ili jajeta, jer ni jedno ni drugo i dalje ne razumemo u njihovoj suštini, a to je – zašto su uopšte?

      Adam Kadmon je Demijurg, a unutar prirode Mikrokosmosa Demijurg je uspostavio sva svojstva. Neke škole bi ga nazvale genus homo, ali knjiga ”Zohar” ima koncept dva Adama: prvi je božansko biće koje je, istupajući iz najviše prvobitne tame, stvorilo drugog, ili zemlajskog Adama prema Svom liku. Viši, ili nebeski čovek bio je Kauzalna sfera sa božanskim potencijalima i potencijama, koja je smatrana za ogromnu ličnost. Njeni udovi čine osnovne elemente postojanja. Reč Adam (אדם) na hebrejskom znači čovek, ali s obzirom da je i čitava Biblija velika metafora tako kabala uči da se taj čovek piše velikim Č.

      Kabala govori o Stvaranju iz Ništavila. To Ništa iz kojeg je sve nastalo nikako ne može biti apsolutna negacija sveg postojanja i mi mu ne možemo pripisati nikakve atribute zato što je izvan domašaja našeg intelekta i znanja. Ipak, suština je u tome da je to ništa beskonačno realnije od bilo koje druge realnosti. Tek kada se duša oslobodi svih ograničenja i kada se, rečeno mističkim jezikom, spusti u dubine tog ništa, tek tada ona može spoznati božanstvo.

      Odgovorite na komentar

  • Borko piše:
    28/07/2016 at 18:20

    Kao sto rece covek je Covek upravo zbog teznje za samoprevazilazenjem,ako se osvrnemo unazad videcemo skokovit razvoj ljudskog bica koji o toj teznji jasno svedoci( upotreba vatre,pojava jezika i pisma pa i ono busenje lobanje npr.).Covek je most kako bi rekao Nice ka visim stanjima svesti i egzistencije,ali ako tog “mosta” nema ili je srusen prelaz biva onemogucen sto se nadovezuje na moju sledecu konstataciju.Naime takva napredna civilizacija koja vlada prostor-vremenskom matricom mogla bi da isprogramira kvantnu stvarnost Everetovih svetova ili Fejmanovih istorija kako bi dosla do samoostvarenja,mnostvo tih svetova/istorija vode ka tom cilju,ali isto tako jedan broj se od njega udaljava u takozvane corsokake gde se covek i Covek ne pojavljuju uopste zbog odredjene katastrofe i stagnacije.Sve se svodi u tom slucaju na manipulaciju verovatnocama i kreiranju takozvanih sinhroniciteta sto nije daleko od definicije same Magike,a Artur Klark je rekao da visoko razvijena tehnologija jeste istovetna sa magijom(parafraziram).Zaista sa velikim uzivanjem citam vase tekstove i za svaku je pohvalu sto se tako mlad Covek bavi metafizickim pitanjim.

    Odgovorite na komentar

    • arsmagine.com piše:
      30/07/2016 at 00:01

      Drago mi je ako je tako. Uostalom, ovaj sajt sam i pokrenuo, između ostalog, s ciljem da bih uključio i druge ljude u razmatranje tema i ideja koje nisu često dovođene na svetlo dana, a čija je snaga i važnost esencijalna čoveku svih epoha. Radujem se što sam kod Vas probudio interesovanje za njih i što ste ovde.

      Mi na neki način živimo u iluziji tehnološke razvijenosti, jer još uvek plaćamo enormnu cenu tog napretka, te koliko god odemo unapred toliko dobijemo po prstima. Tek smo na početku i tek postajemo svesni kuda naš put može da nas odvede. Iz tog razloga ne smem ni da mislim kako bi sa ovog stanovišta doživeli tehnologiju neke 2516. godine, posebno zbog eksponencijalnog ubrzanja razvoja kojem svedočimo. To je svega 500 godina, a kamo li šta nas čeka za 5, 10 ili 50 hiljada godina (da ne govorimo o stotinama hiljada ili više godina).

      Na kraju krajeva i da jesmo input u simulaciji realnosti neke uber napredne civilizacije, to našem umu samo nameće naš već pomenuti paradoks, a to je da se zapitamo šta je, ili ko je, stvorio njih kao takve i kada, što nas onda stavlja u beskonačnu petlju iz koje nema izlaza. Ali to je naš realni nedostatak. Jedini način da shvatimo našu realnost jeste da se uzdignemo u onu višu, a sve osim toga je iluzorno i podložno potpitanjima.

      Odgovorite na komentar

  • Borko piše:
    30/07/2016 at 21:43

    Slazem se sa vama da mi zivimo u iluziji tehnoloske razvijenosti zapravo nasa trenutna tehnologija jeste izuzetno primitivna ona u konacnici zavisi u velikoj meri od koriscenja Nafte i njenih derivata,iskren da budem ima neceg Htonskog u tom “crnom zlatu”.Ko zna kako bi danasnja civilizacija izgledala da se elektrotehnicka revolucija desila znatno ranije npr.pronalazak prve baterije u doba Renesanse, a prototip Elektromotora negde u 18 veku,predpostavljam da u toj pararelnoj istoriji elektrotehnicka revolucija bi u potpunosti zasenila tekovine industrijske revolucije(parna masina i motor sa unutrasnjim sagorevanjem) ucinivsi ih nepotrebnim.Naravno slazem se da treba napredovati sto je u sustini stvar napora svakog pojedinca kako bi smo tako bili dostojne pretece te Uber civilizacije postojala ona stvarno ili samo kao ideal.

    Odgovorite na komentar

    • arsmagine.com piše:
      02/08/2016 at 19:49

      Ima nečeg htonskog u čitavom držanju naše civilizacije. Ali ukoliko zamišljamo paralelni univerzum gde je elektrotehnička revolucija zasenila industrijsku, ne sme se zaobići ni pretpostavka da i tu ne bi sveli na neke naše prizemne standarde… Ili pak ne. Svaki ishod je moguć i verovatan, a u našoj prirodi je (ponovo bug) da uvek zamišljamo drugačiji scenarijo od onog čiji smo deo.

      Bacimo li pogled na futurističke vizije parne mašine s kraja XIX i ranog XX veka, videćemo da je i ona mogla da se razvije u nešto mnogo optimalnije i isplativije po naše okruženje. Problem je što se ideje, ukoliko se brzo ne realizuju, uslože te postanu same sebi teret i onda iznedre nešto sasvim treće od prvobitne zamisli sa kojom se krenulo.

      Odgovorite na komentar

  • Borko piše:
    03/08/2016 at 00:56

    Zanimljivi su,ali i komicni ovi futuristicki prikazi sa naznacenog linka.Elem pomenuti “bug” ljudskog uma da zamislja alternativne scenarije je mozda posledica njegove vezanosti za kvantnu stvarnost kako to tvrde odredjeni istrazivaci.Hteo bih da sa vama podelim jednu misao naravno vi se ne morate sloziti sa njom,ali ono sto je najbitnije od svega jeste to da ideje ne smeju postati stvar monologa vec konstruktivnog dijaloga.Citao sam pre par dana jedan deo iz knjige Stivena Hokinga pod naslovom “Kratka istorija vremena” posvecen termodinamickoj/psiholoskoj streli vremena i entropiji.Ukratko Hoking tvrdi da i ako bi se Svemir na kraju vremena sazimao to ne znaci i da bi se tada entropija smanjivala i strela vremena izokrenula tj.nema samosastavljanja razbijene case.Ovim on zeli dokazati kako je entropija ireverzibilna za razliku od drugih fizickih zakona.Ono sto se Hokingu moze zameriti jeste apsolutizacija linearnog shvatanja vremena gde ono nepovratno tezi maksimilizaciji entropije,ali iz metafizicke perspektive postoji i pojam ciklicnog vremena koje je po svojim karakteristikama negantropijsko-Jedno postaje mnostvo,da bi mnostvo postalo Jedno.Iz religijske perspektive ovaj povratak Jednom se moze opisati kao povratak Zlatnom Dobu,vracanje u Edenski vrt ili kao kabalisticki Tikun npr.Iz ovoga sledi da vracanje u proslo stanje izokretanjem strele vremena nema nikakve veze sa gore navedenim banalnim primerom razbijene case vec sa necim mnogo znacajnijem a to je potpuna dematerijalizacija Svemira i njegovo pretvaranje u cist Um ili Duh.

    Odgovorite na komentar

  • Borko piše:
    05/08/2016 at 21:34

    Zanimljivo da sam guglajuci pronasao vebsajt posvecen liku i delu prof.dr.Slobodana Tomovica pa pogledajte ako zelite ,tu se mogu naci vrlo interesantni spisi u kojima se obradjuju teme koje smo pokrenuli u ovom nizu komentara.

    Odgovorite na komentar

    • arsmagine.com piše:
      06/08/2016 at 22:37

      Do sada je objavio šezdeset knjiga naučno-filozofskog i književno-estetskog karaktera i oko 1000 tekstova u brojnim publikacijama.

      Oduvek sam imao blagu sumnju u ljude koji imaju hiper produkciju knjiga, ali je Slobodan definitivno interesantan. Interesantne naslove sam našao… Jake teme pokreće. Voleo bih da ga čujem negde gde o njima govori, jer onaj video na njegovom sajtu izgleda da nema zvuk. Bar ja ništa ne čujem.

      Odgovorite na komentar

Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.