Razmatranje bezdimenzionalnosti

/ Bezdimenzionalnost jednog savršenog para /

.


Misaoni eksperiment zavirivanja u pojam viših dimenzija

Sve pripada određenom realnom skupu stvorenog i bez obzira na to u koliko dimenzija taj skup može biti manifestovan, prostor ima tu jedinstvenu karakteristiku kojom sve njih objedinjuje u jednu opštu celinu. Iz tog razloga možemo reći da prostor, kao takav, verovatno teži bezdimenzionalnosti, nasuprot našim naporima da ga uokvirimo konvencijom. Kako onda, i u tom koordinatnom sistemu, definisati vreme? Šta je referentna tačka vremena? Da li vreme, iz naše perspektive, pripada četvrtoj dimenziji ili…?

Koncept vremena i konstantna želja modernog čoveka da ga sustigne

Ono što percipiramo kao strelu vremena nije ništa drugo do naše opažanje promena u prostoru:

  • sećamo ih se u prošlosti
  • vidimo u sadašnjosti
  • predviđamo u budućnosti

.

Dakle, vreme možemo smatrati kompleksnijom formom kretanja, tj. rezultatom Kretanja kroz presek različitih prostornih dimenzija, čiji smo i mi deo. Otud i iluzija bezuzročnog Stvaranja iz naše perspektive. Stvaranja bez (nama jasnog) uzroka. Nešto što možemo pojmiti i kao kretanja koje manifestuje samo sebe. Možda zvuči paradoksalno ali mi opažamo dvodimenzionalne slike sveta u kome živimo, ali se naša prednost ogleda u tome što ih naša svest potom prevodi u trodimenzinalne predstave, obogaćujući ih kroz predočavanje dubine i davanje šireg subjektivnog smisla. Njome mi gradimo našu trodimenzionalnu realnost, jer naš um konceptualizuje dospele nadražaje.

It is even possible that laws which have not their origin in the mind may be irrational, and we can never succeed in formulating them.

– Arthur Eddington

Ukoliko bi vizuelizovali kuću, ne misleći time na neku određenu već na njenu generalizovanu predstavu, na svakoj slici bi je bez problema uočili jer se u misaonom toku služimo konceptima koje pridodajemo znanim pojmovima. S druge strane, stanovnik dvodimenzionalnog sveta, bez sposobnosti konceptualnog mišljenja, svaki put bi na istoj slici video nešto posve novo, drugačije. Uzmemo li kocku i zarotiramo je, a zatim posebno osmotrimo svaku od njenih strana, za nas je to ista ona kocka samo viđena iz više različitih prostornih uglova. Tada takođe koristimo sposobnost konceptualizacije, dok za dvodimenzionalni entitet svaka strana te kocke jeste nova forma. Svakim korakom oko kocke, njena se forma manifestuje na nov način, ne imajući nikakvih dodirnih tačaka s prethodno viđenim zidom kocke i njegovom površinom. Za nas ona i dalje ostaje od značaja, a za našeg dvodimenzionalnog prijatelja ona nestaje u prošlosti. Raskida se povezanost. Dakle, šetajući oko kocke svaki drugi ugao verovatno predstavlja novi iskustveni nadražaj prostor-vremena za, na lestvici svesti, niže biće.

Teserakt, odnosno 4D hiper-kocka, analogna trodimenzionalnoj kocki

.

Postoji još jedan način shvatanja kretanja kada teoretski govorimo o dvodimenzionalnom poimanju sveta. Ako bi u trodimenzionalni prostor dodali dvodimenzionalno biće, ono bi svaki trodimenzionalni predmet unutar te sobe videlo jedino kroz dvodimenzionalni presek njegovog obima. Samim tim bi se ono što to biće opaža drastično razlikovalo od onoga šta mi vidimo. Odnosno, videlo bi obrise, projekciju, više dimenzije u svojoj dimenziji. Kao što u našem 3D svetu teserakt predstavlja tek senku, odsjaj, hiper kocke koja se u svom punom sjaju ispoljava tek pri višim dimenzijama. Prost čin naduvavanje balona imao bi svoju 2D projekciju u vidu najjednostavnije kružnice koja se širi, a potom sužava ponovo do veličine tačke, kada maltene u potpunosti nestaje jer izduvan balon nema gubi svoju treću dimenziju… Ili ona, pak, postaje nedovoljna za 2D presek. Tako je i ono što mi danas nazivamo konceptom vremena verovatno pogrešno prihvaćen stav (dobro, nećemo to možda nazvati pogrešnim stavom, ali za sada svakako nedovoljno razvijenim), jer se zapravo radi o kretanju iz perspektive više dimenzije koja je našem umu (i konceptualizaciji) strana. Mi pokušavamo da ga shvatimo i prihvatimo samo sa naše ravni postojanja, formulama našeg trodimenzinalnog sveta, što nije tako zahvalan poduhvat, usled gubitka s kojim se pri tom činu suočavamo.

Verovatnoća predviđanja šablona pojavljivanja boja na gornjoj liniji graniči se sa neverovatnim usled nemogućnosti sagledavanja šire slike, odnosno dimenzionalne ograničenosti

.

Izgleda da je neizbežna cena razmatranja 4D+ teza u tome što smo pri takvim misaonim eksperimentima osuđeni na određene gubitke u projekciji objekata viših dimenzija u niže. Tako na primer senka koju trodimenzionalna kocka baca na dvodimenzionalnu ravan rezultuje time da na ravnoj površini odaje utisak nepravilne geometrijske forme, različitih dužina stranica, neusklađenih uglova, što svakako nije slučaj kada je posmatrana u pune tri dimenzije. Svom prirodnom okruženju. Jednostavno rečeno – 3D ne može u potpunosti biti predstavljen u 2D. Isto to važi i obrmnutim redosledom.

Iz toga sledi:

  • dvodimenzionalna svest svakog jutra prisustvuje rađanju novog Sunca;
  • trodimenzionalna svest svakog jutra prisustvuje rađanju istog Sunce, ali začetku novog dana;
  • četvorodimenzionalnoj svesti svi dani života sadržani su u jednoj tački, istovremeni su.

.

(1) Dvodimenzionalno biće bi svakog jutra prisustvovalo rađanju novog Sunca, upravo iz razloga koji smo malopre naveli – nedostatka konceptualnog mišljenja, te shvatanja mehanike više ravni. Događaj s više ravni oslikava se nižem biću samo u njegovom dvodimenzionalnom preseku. Otud vizije novog Sunca, jer na vremenskoj liniji ono nikako nije povezano s prethodnim jutrom. (2) Ovde je jasno o čemu je reč. Konceptualizacija vezuje pojam dana i Sunca.

(3) Vreme, kao iluzija naše ravni, verovatno kao takvo ne postoji jedan sprat iznad, u našoj multidimenzionalnoj zgradi zvanoj Univerzum. Tako su svi događaji trenutni, nedeljivi i beskrajno sažeti.

Upravo ta beskonačna sažetost sve-materije, iz našeg ugla posmatranja, daje privid kršenja osnovnih zakona fizike… ukoliko bi sve bilo sadržano unutar jedne beskrajno male tačke. O sličnom paradoksu govorimo ukoliko se dotaknemo i savremene teorije o Velikom prasku koja baš ovih dana delimično gubi na kredibilnosti, posebno ako se govori iz ugla kvantne fizike i jednačina i matematičkih modela koje upravo tvrde suprotno. Vreme je fenomen koji se prostire kroz sve više dimenzije. Nema odvojene dimenzije vremena, već je ono iluzija naše ravni postojanja, te otud i naše svesti. Iluzija izazvana Kretanjem, a kretanje nije samo 4D, već i svih viših ravni.

It is satisfying to note that such straightforward corrections can potentially resolve so many issues at once.

– Prof. Saurya Das
Canadian Association of Physicists

Značajan doprinos razumevanju ove problematike dao je i nemački matematičar Bernhard Riman (1826 – 1866) kolekcijom brojeva za svaku tačku u prostoru koja će moći da opiše koliko je prostor savijen ili zakrivljen. On nalazi da je u slučaju četiri prostorne dimenzije potrebna kolekcija od deset brojeva za svaku tačku prostora da bi se opisala svojstva mnogostrukosti, bez obzira koliko je ona zakrivljena. Čuveni metrički tenzor. Riman je doprineo razvoju matematičke analize i diferencijalne geometrije, čime je ujedno utro put i za kasniji razvoj Opšte teorije relativnosti.

Danas savremene matematičke pretpostavke jasno ukazuju da je trodimenzionalan prostor sasvim moguće ispuniti jednodimenzionalnom linijom, koja usled svoje kompleksnosti, odnosno zamršenosti, samo odaje utisak treće dimenzije.

Linijsko usložnjavanje i stvaranje iluzije dimenzija (veoma jasan primer kako iz dvodimenzionalnog aspekta izgleda presek trodimenzionalnog i drugih kompleksnijih formi, jedan od njih je upravo i teserakt)

.

Kojoj onda dimenziji pripada gravitacija?

Masa utiče za zakrivljenost prostora, dok je gravitacija je uzrokovana zakrivljenošću prostora. Iz toga proizilazi da bez svojstva prostora da bude zakrivljen, ne bi bilo mogućnosti za održavanje stabilne mase u njemu. Prostorna zakrivljenost i masa omogućavaju materiji da se pripoji, grupiše u klastere. Dobar primer jeste upravo naš Sunčev sistem. Bez zakrivljenosti materija bi jednostavno bila bez forme i haotično rasuta po univerzumu, bez šanse da od nje ikada nastanu zvezde, planete ili život (bar ne ovaj nama znan).

Sve ovo nas dovodi do toga da je odavde krajnje nevažno kojim to dimenzijama pripadaju vreme i gravitacija, i šta je primarnije/važnije u tom odnosu. Bitno je da oba pripadaju višim aspektima postojanja, te da se kroz preseke na određeni način oslikavaju na našoj ravni gde im mi tada dodeljujemo smisao nama podoban ne bi li ih definisali i našoj svesti učinili logičnim. Treba i reći da iz ove perspektive, u kojoj diskutujemo, samo postojanje dimenzija kao takvih nije od posebnog značaja, jer malo je verovatno da ćemo ih razumeti na pravi način usled mnogih ograničenja na koja nailazimo duž ovog našeg puta spoznaje. Na kraju, verovatno ne postoje dve dimenzije, niti tri. Postoji samo Prostor koji je bezdimenzionalan, a bića unutar njega percipiraju svoj prostor samo do određenog ograničenog stepena. Kao tek jedan od televizijskih kanala u moru drugih, ali za sada na našem mentalnom ekranu ima mesta samo za jedan tv program istovremeno. Čak i u slučaju teorije višestrukih dimenzija (multiverzuma), sve naddimenzije množe prethodne (one niže) do beskonačnosti, tako da na kraju nije važno koju dimenzionalnu sekvencu množimo s beskonačnošću jer je rezultat uvek beskrajno istovetan. Ponavlja se. Kao fraktal.

the-5th-dimension-force-illusion-gravity
Odnos gravitacije i prostora

Valja dodati i nekoliko činjenica o teorijskom modelu Prostora viših dimenzija, u slučaju 4D hiperkocke u kojoj prošlost, sadašnjost i budućnost postoje istovremeno. Pojedinačno se prostiru duž čitavog ljudskog životnog veka. Ne u jednoj tački koja obuhvata sva tri i koja je trenutna. Pri stvaranju atomi formiraju ono što će kasnije postati fetus, potom novorođenče, dok posle smrti ti isti atomi nastavljaju svoju egzistenciju u drugačijem međuodnosu i rasporedu. U tom smislu čovek, ljudsko biće, čini samo jedan segment tog mozaika života koji vrvi od mogućih kombinacija. Tok života koji se odvija daleko van granica našeg poimanja prostora i vremena. Dakle, zamišljanje viših dimenzija može biti ostvareno 4D nizom atoma koji se konstantno kovitlaju u snopove, spajajući se i odvajajući s beskonačno mnogo drugih tokova – krećući se kroz naš 3D koncept prostora.

Teorija struna predstavlja pokušaj da se u okviru fizike čestica pomire principi kvantne mehanike i opšte relativnosti. Takođe, ukoliko se pokaže kao ispravna, postaće glavni kandidat za tzv. „Teoriju svega“ (Theory of everything), odnosno za pokušaj opisivanja svih poznatih osnovnih sila i stanja materije, na konačan matematički način.  Kako još uvek ne postoje relevantni eksperimenti kojima se mogu pokriti sva poznata energetska stanja čestica, teorija struna je i dalje predmet sukoba u naučnoj javnosti. Elektron obično zamišljamo kao tačku bez unutarnje strukture. Ali, ako je teorija struna tačna, pod ekstremno snažnim mikroskopom (ili bolje reći – nanoskopom) shvatili bi smo da elektron zapravo nije tačka, već sićušna petlja strune. Struna može činiti još nešto osim kretanja – može oscilirati na različite načine. Kad struna oscilira na određen način iz daljine u kojoj ne raspoznajemo strune, vidimo elektron. No, ako struna oscilira na drugačiji način, onda vidimo foton ili kvark ili graviton. Vibrirajući na različitim frekvencijama, struna tvori i četiri osnovne sile.

I sam Albert Ajnštajn rekao je:

There is no such thing as absolute space. There is no such thing as absolute time. Newton’s foundation for all of physics was flowed. And as for the either: It does not exist.

.Prema Teoriji struna, mi smo kosmička muzika, melodija, koja se izvodi na vibrirajućim struna i membranama. Poštovanje zakona fizike nije ništa drugo nego samo zakon harmonije vibrirajućih struna. Dakle, priroda poseduje daleko bogatiju geometrijsku paletu od one kojom mi trenutno baratamo.

.

– IZBOR TEMA –


Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.