Kastrati – poj anđela

/ Jedan je Bog i jedan je Farineli /

εὐνοῦχος

Eunuh, Evnuh
…ili kako se još s grčkog čita – junak (juːnək)

Alessandro Moreschi, Ave Maria

Težnja ka savršenstvu. Težnja ka ispunjenju. Umetnost ima tu tendenciju da nas goni ka toj zamišljenoj tački u prostoru i vremenu čije je dosezanje krajnje diskutabilno. Ipak, na njenim krilima svakako uspevamo da se odlepimo i vinemo ka određenim visinama koje vrlo lako znaju da opiju duh. Vibracije nota i melodija svakako poseduju taj dionizijski aspekt u svom delovanju na čoveka. A ponajviše čistota ljudskog glasa. Tako se oduvek pažnja usmeravala na pojedince koji su svojim glasom uspevali da opiju masu. Ali i pored njihove uzvišene pojave, koja ih je krasila, postojala je i ona druga strana medalje – žrtvena. Žrtva koju je bilo potrebno prineti ne bi li stvorili savršen, anđeoski ton.

Dobrodošli u svet kastrata.

Reč kastrat dolazi od italijanske reči castrati i odnosi se na muški sopran, ili mecosopran, a produkovan kastracijom pevača pre ulaska u pubertet i dosezanja polne zrelosti. Ipak, pre uvođenja ove prakse u sferu muzike i umetnosti, kastracija je bila uobičajan metod kažnjavanja i pokoravanja hiljadama godina unazad kroz istoriju, javljajući se tako u različitim kulturama i tradicijama. Najraniji zapisi o kastriranim muškarcima datiraju iz Sumera i XX veka pre nove ere. U toj daljoj prošlosti, kastrirani muškarci zvani su evnusima (εὐνοῦχος), ili junacima, i su služili za obavljanje specifičnih društvenih dužnosti, poput čuvanja i služenja po dvorovima i haremima Dalekog i Srednjeg istoka.

Sâm naziv evnuh potiče od dveju grčkih reči:

eune – postelja

i ekhein – čuvati, te bukvalno prevedeno označava čuvare postelje.

.

Osim za ljude specifične društvene namene, evnusima su označavali i ljude u celibatu ali i impotentne muškarce. Kasnije sa usponom Rimskog carstva, a potom i Vizantije, evnusi zauzimaju visoke položaje predstavljajući uticajne ljude na dvorovima, kojima su se poveravale državne tajne i poslovi. Bili su mudri savetodavci, te si ih Rimski carevi, poput Nerona (Nero Claudius Caesar Augustus Germanicus) i Tita (Titus Flavius Caesar Vespasianus Augustus), koristili su ih kao lične savetnike.

Kada govorimo o kastriranim pevačima, pouzdano se zna da su postojali još od ranih perioda Vizantije, odomaćivši se u crkvenim horovima. Do IX veka nove ere već je bilo i poznatih imena u tom domenu, a Aja Sofija (Hagia Sophia, Sancta Sophia) u tadašnjem Konstantinopolju posebno se isticala kao jedan od tadašnjih centara horskog crkvenog pevanja. Zdanje koje svoj život započelo kao crkva, zatim po naletom Turaka pretvoreno u džamiju, da bi na kraju po odluci Ataturka (Mustafa Kemal Atatürk) 1935. godine, Aja Sofija, dobila status muzeja. Tako je bilo sve do XIII veka i Četvrtog krstaškog rata i sloma Konstantinopolja. Tada dolazi do zatišja. U tom periodu nema konkretnih dokaza i zapisa o sudbini evnuha… sve do XVI veka i njihovog ponovnog pojavljivanja na području Italije. Nekih 300 godina kasnije. Tada ponovo dolazi do interesovanja za angažovanjem kastrata za crkvene potrebe.

Papskom bulom iz 1589. godine, papa Sikst V (Pope Sixtus V) ponovo uspostavlja hor Svetog Petra, isključivo se okrećući angažovanju kastrata za tu poziciju. Glavna razlika između kastrata i evnuha je u tome što su prvi kastrirani pre puberteta i isključivo za potrebe očuvanja boje glasa, dok je kod evnuha kastracija uglavnom izvršavana kao kazna, i to uglavnom u kasnijoj dobi, te nije moglo doći do uticaja na razvoj glasovnih i drugih fizičkih karakteristika. Pev kastrata za crkvene starešine predstavljao je oličenje blaženog uticaja božanskog glasa. Materijalizaciju anđeoskih vrlina unutar ljudksog bića. Iako se crkva javno gnušala svih fizičkih modifikacija, i izvršioce istih surovo osuđivala, s druge strane je koristila usluge kastrata za crkveno horsko pevanje.

Ipak, pored angažovanja u crkvenim horovima, kastrati su svoj umetnički vrhunac dostigli boraveći na prestižnim operskim scenama te epohe. Prvenstveno na Apeninskom poluostrvu, ali i širom Evrope. Tako početkom XVII veka u Italiji počinje da cveta nova muzička forma – opera. Opera je kastratima pružila jedinstvenu priliku za izlazak u prvi plan iz jednog jednostavnog razloga – opera je predstavljala pokušaj ponovnog oživljavanja stare grčke tragedije u kojoj, po predanju, žene nisu smele da učestvuju. Publika antičke Grčke ličnosti je prepoznavala ne po glasovima, već po maskama koje su glumci nosili. Sličan običaj nalazimo i u Engleskoj u doba Šekspira (William Shakespeare), gde su sve uloge tumačili mučkarci. Od kada je 1637. godine u Veneciji otvoreno prvo javno pozorište, kastrati su, pored crkvene, preuzeli i dominaciju u operi, te su tako ostali nezamenljivi njen deo sve do polovine XVIII veka.


Raskošan život proslavljenih kastrata

Bili su istinske zvezde tog vremena. Fama koja ih je krasila je nešto što do tada nije bilo zabeleženo u muzici i umetnosti. Smatrani su besmrtnicima, pa se s pravom smatra da su kastrati bili prve internacionalne muzičke zvezde. Kraljevi operske scene. Ipak, veoma mali broj njih, koji se upustio u avanturu uspona na operskim daskama, zaista je i dostigao taj kultni status. Status zvezde tog vremena. Siromašne porodice bile su u takvim situacijama da su često pristajale da jedno od svoje mnogobrojne dece pošalju na kastraciju, u nadi da će im se to na kraju višestruko isplatiti. Na žalost, postoje zabeleženi slučajevi gde su porodice slale i svo svoje muško potomstvo, pet-šest njih, na kastraciju u nadi da će bar neko uspeti da se probije i obogati i time ujedno pomogne porodici. Jednostavno su prodavali decu kastratskim agentima. Agentima koji su, na neki način, bili preteča današnjim lovacima na talente, a koji su obilazili zemlju u potrazi za mladim i talentovanim glasovima. Čitava mašinerija kastracije bila je toliko rasprostranjena da je često bio vidljiv natpis na izlozima berbernica kojim su davali na znanje da kastriraju po povoljnim cenama.

Kastrirana deca dobijala su izuzetno kvalitetno obrazovanje, a ukoliko bi njihov napredak bio i maksimalno izražen, materijalno su bila u potpunosti obezbeđivana i sva moguća pažnja je na njih bila usmeravana. Na njihovo dalje i maksimalno usavršavanje. Postojao je čitav sistem posebnog obrazovanja i obuke, koji je bio na visokoj ceni. Njihovo školovanje trajalo je šest do osam godina, po brojnim pevačkim školama koje su nicale po čitavoj Italiji i koje su dovele umetnost belkanta do vrhunca.

Takođe se zna da se prema kastratima u školama postupalo mnogo bolje nego prema običnim učenicima. Posvećivano im je mnogo više pažnje, dobijali su bolje jelo, topliju odeću i čistije sobe. Pored pevačkih škola postojali su i privatni pedagozi, od kojih je najpoznatiji bio Nikola Porpora (Niccolò Porpora).

armide421-500x419Odgajani su da postanu najveće zvezde operske scene, Gabriel de Saint-Aubin

Čitava ideja iza kastriranja ležala je u tome da ukoliko bi se muzički nadareno dete kastriralo pre puberteta i polnog sazrevanja, time bi se očuvalo jedinstvo i kvalitet njegovog glasa. Glas ne bi mutirao, već bi zadržao dečiju krepkost i vitalnost. Poenta kastracije bila je u očuvanju veličine glasnih žica, odnosno u spečavanju punog razvoja istih, usled uskrćivanja testosterona organizmu. Ujedno, i pored kastracije, plućni kapacitet bi se i dalje nesmetano razvijao. Grkljan je zadržavao mekoću i pokretljivost, glasne žice su ostajale kraće i tanje, a grudni koš, organi za disanje i rezonatorski prostori su bili normalnih dimenzija. Tako je u kombinaciji sa manjom površinom glasnih žica rezultat bio očaravajuć za slušaoca, posebno ako bi korišćenje glasa, i generalno korišćenje takvog telesnog sklopa, bili skoro do perfekcije istrenirani. Za specifičnu boju njihovog glasa tvrdilo se da nije posedovao niti muška niti ženska obeležja, kako su ga mnogi neuko opisivali, te da nije bio ni dečiji, već ga je krasila neka vrsta posebne čistote koja je teško bila uporediva sa bilo čime.

Glas izuzetno fleksibilne i nestvarne, gotovo anđeoske, prirode.

Danas jedino iz retkih svedočanstava određenih istoričara možemo tek da pokušamo da delimično rekonstruišemo tu legendu oko boje glasova vrhunskih kastrata, jer drugih dokaza nema.

S druge strane, kastriranje pre puberteta dovodilo je do niza negativnih posledica u psiho-fizičkom razvoju deteta. Osim što polno nikada nisu sazrevali, nedostatak testosterona dovodio je do toga, osim što im glas nikada ne bi mutira, izostanka opšte maljavosti. Usled tih nedostataka kosti im ne bi na vreme očvrsnule, te su uglavnom kastrati bili visoki ljudi, izrazito dugih udova. Karakterisala ih je i izrazito bela put, jer testosteron dodatno stimuliše i koštanu srž u proizvodnji krvnih zrnaca. Takođe, bila je prisutna i slabo razvijena muskulaturna struktura.

Samo tokom XVII veka kastrirano više od sto hiljada mladih dečaka, ne bi li se radilo na njihovim glasovima. Takođe, za vreme kastracije koristili su se teški i sirovi opijati, pa je tako i veliki broj dece umirao i od prekomerne doze takvih medikamenata – nikada se ne probuduvši od operacionog omamljivanja.

Veliki broj uspešno kastrirane dece završavao bi po crkvenim horovima koji uopšte nisu mogli biti upoređivani s uspehom na daskama operskih scena. Mnoge velike opere tog vremena isključivo su bile pisane za kastrate. Mnogi poznati kompozitori, kao Mocart (Wolfgang Amadeus Mozart) i Rosini (Gioachino Antonio Rossini), nastavili su da pišu uloge za njih i tokom XIX veka, ali zbog Napoleonovih ratova i smanjenja papine moći, praksa kastriranja počela je biti smatrana surovom i nehumanom.

Kao što je već rečeno, svoj vrhunac kastrati su dostizali u operi i uglavnom su u najprestižnijim operama tumačili glavne uloge. Bili su zvezde i gospodarili su scenom. Jedan od paradoksa bio je i taj da kada je kastracija dostigla najviši nivo tabua tog vremena, istovremeno su se pojavila u najveća imena u operi. A to su, naravno, bili kastrati. U tadašnjoj fabrici snova, na bogatim i raskošnim pozornicama, predstavljali su sâm vrhunac tog doba, bogatstva. Bili su najvredniji element celokupnog pristupa umetnosti te epohe. Često se tvrdilo da su bili i vrsni ljubavnici. Smatrani su seksualnim objektima, prijemčivi za oba pola. Boravili su na dvorovima širom Evrope, krećući se u krugovima najvišeg plemstva. Pretpostavlja se da su seksualno bili zanemoćali, zbog činjenice da su bili nedvoljno razvijenih polnih karakteristika, te se najverovatnije samo radilo o prestižu njihove pojave na osnovu koje su i mnoge legende o njima ispredane. Evropski dvorovi prosto su se otimali u dovođenju čuvenih kastrata. Bila je to stvar prestiža, da se pojavite u drušvu najvećih imena opere tog vremena.


Farineli

Među najveća imena svakako spada veliki Karlo Broski (Carlo Broschi), poznatiji pod umetničkim imenom Farineli. Najpoznatiji Italijanski sopran kastrat iz XVIII veka. Rođen u plemićkoj porodici, kod koga je još u najranijoj mladosti zapažen poseban muzički talenat i kvalitetan glas, te je rano kastriran ne bi li se, po dobro utabanom receptu, što bolje očuvao njegov vokalni aparat. Obrazovan je i obučavan na najprestižnijim konzervatorijumima, a svoje umetničko ime uzima ubrzo po završetku obrazovanja. Postaje poznat kao il ragazzo – dečak, zbog svoje izuzetno mladolike pojave i nežnih crta lica. Prošao je sve Evropske centre kulture poput Beča, Venecije, Napulja i Londona, pevajući aristokratiji na brojnim dvorovima. Nakon Engleske, odlazi u Španiju gde ostaje 25 godina. Tu je uposlen od strane same kraljice, te postaje i direktor ondašnje opere u susednom Madridu. Kako saznajemo iz zapisa istoričara Farinelli je imao snažan, svetao i ujednačen glas sa rasponom od preko tri oktave. Intonacija mu je bila čista, triler divan, a dužina daha do tada nezapamćena. Sa velikom lakoćom je pevao i najteže pasaže, pravio velike skokove. U ukrašavanju je bio umešan, a posedovao je i snažan temperament. Jedino se moze reći da nije bio naročiti glumac.

Ostalo je negde zabeleženo:

Jedan je Bog i jedan je Farineli.

.

Ekshumacija tela Farinelija obavljena je 2006. godine od strane osnivača Farinelijevog obrazovnog centra (Centro Studi Farinelli) u Bolonji, s ciljem da se sazna što više detalja o kastratima, njihovoj konstituciji i telesnoj fizionomiji. Pored Farinelija, vredi pomenuti i plemeniti glas Senesina (Francesco Bernardi) kao i Kafarelija (Gaetano Maiorano), koji je posle Farinelija važio za najboljeg.

Kastrati su bili apsolutni gospodari na pozornici, njima je apsolutno sve bilo dopuštano i svi su im bili potčinjeni. Nazivali su ih Primo uomo – prvi čovek. Bili su po pravilu veoma kapriciozni i arogantni i zarađivali ogromne honorare po nastupima. Na binu su izlazili u raskošnim kostimima, bez obzira na to kakvu su ulogu tumačili ili u kom vremenu se radnja dešavala. Ali u privatnom životu bili su diskriminisani i uglavnom isključivani iz životne i društvene svakodnevice, te se sasvim sigurno može reći da nisu bili zaista srećni. Posebno oni koji nisu bili naročito proslavljeni, a njihov broj nikako nije bio mali. Sklapanje braka bilo im je strogo zabranjeno, kao i život sa ženom pod istim krovom. Mnogi od kastrata javno su se obraćali papi s objašnjenjem da je kod njih kastracija loše izvedena, čime im je i zdravlje bilo ugroženo, pozivajući se tako na prava svih ostalih građana. Ali u u takvim situacijama papa bi jednostavno, i surovo, odgovarao samo sa – Kastrirajte se onda bolje. Ostao je zabeležen samo jedan slučaj, u Hamburgu, kada je bilo dozvoljeno kastratu da se oženi.

Alesandro Moreski, Ave Maria

Kraj XVIII veka označava i kraj ere kastrata, ali se tada uporedo ukida i vekovna zabrana nastupanja ženama. Već od 1860. godine, i ujedinjenja Italije, kastracija u muzičke svrhe postaje ilegalna. Sve se ozvaničava kada papa Lav XIII (Pope Leo XIII) proglasom zabranjuje kastraciju. Tih godina u horovima širom Italije ostaje još svega nekoliko aktivnh kastriranih pevača i to uglavnom u Rimu. U toj grupi ostaje i poslednji horski kastrat, čiji zvučni zapis (s početka ovog teksta) predstavlja jedinu sponu s tim vremenom i njenim glavnim akterima. Radi se o Alesandru Moreskiju (Alessandro Moreschi). Snimci su nastali 3. i 5. aprila 1902. godine, ali zbog loših uslova i tehnike, ne uspevaju da nam dočaraju pun kolorit glasovnih mogućnosti, ali nam makar daju kakve-takve originalne obrise tih maglovitih epoha za nama. Posle njihovog zvaničnog nestanka s operske scene, ostaju još neko vreme prisutni pri crkvenim horovima. Ipak pevanje u crkvenim horovima nikada nije moglo da se meri sa uspehom nastupanja na raskošnoj operskoj pozornici.

Pored drastičnih medicinskih mera u stvaranju kastrata, postoje i prirodni slučajevi, odnosno endokrinološki kastrati. Pod tim nazivom pre svega misli se na osobe s hormonalnom anomalijom medicinski poznatom kao Kalmanov sindrom (Kallmann syndrome) – stanjem nedovoljne razvijenosti polnih žlezda. Sindrom je uzrokovan nedostatkom gonadotropin-oslobađajućeg hormona (Gonadotropin-releasing hormone, GnRH) koji se inače sintetiše u hipotalamusu. Kao takav, javlja se šest puta češće kod dečaka nego kod devojčica i u slučaju ovog poremećaja nedostaju primarne i sekundarne polne karakteristike, odnosno nedovoljna razvijenost istih. Maljavost i mišićna masa takođe su redukovani, libido umanjen, a ekstremiteti duži nego što je to uobičajeno. Savremenim hormonskim terapijama značajno se uklanjaju znaci ovog tzv. evnuhoidizma.

U današnje vreme u modernoj muzici imamo, odnosno imali smo, dvojicu muzičara/pevača sa ovim tipom poremećaja: Džimija Skota (Jimmy Scott), poznatog američkog džež muzičara i Radu Mariana, rumunskog soprana. Pretpostavlja se da njihove vokalne karakteristike značajno podsećale slučajeve kastrata iz prošlosti, s tim da su kod ovih potonjih hromonalni poremećaji stečeni rođenjem.

S današnje tačke gledišta, najpribližnija tehnika pevanja, koja donekle može da dočara čaroliju te stare epohe, jeste kontratenorsko pevanje. Ono se ogleda u posebnoj tehnici poznatoj kao falseto (falsetto) i ona se naročito razvila krajem XVI veka. Pri pevanju u falsetu glas zvuči otprilike za oktavu viši i pri tome vibriraju samo rubovi glasnih zica. Samim tim takva tehnika zahteva izuzetnu uvežbanost vokaliste. Takođe, treba naglasiti da je termin falseto u suštini pogrešan, jer se radi samo o iscrpnoj tehnici pevanja, a ne o bilo kakvom varanju, kako sam naziv tehnike svojim nazivom ume da sugeriše. Danas se pri izvođenju muzičkih dela ranijih epoha, kao i opera pisanih isključivo za kastrate, često primenjuje ova tehnika pevanja, čime se ostvaruje približno autentičan zvuk. Prvi veliki kontratenor našeg doba bio je Alfred Deler (Alfred Deller). Alfred je pripadao takozvanoj engleskoj školi pevanja, koja je poznata po korišćenju zvučne rezonance glave, za razliku od kontinentalne škole koja uključuje i rezonancu grudi.

Na žalost, u velikom broju slučajeva kada muškarac danas zapeva u falsetu izaziva reakcije zaprepašćenja i podsmeha, dok su nekada kastrati svojim pevanjem izazivali oduševljenje i divljenje. Pre svega kontrolom, lepotom ali i moći svog glasa. Upravo onako kako se o ovoj temi govorilo nekoliko vekova ranije, kada se umetnost pevanja nalazila u svom zenitu i vrhuncu. Makar samo iz tog razloga o tome treba govoriti bez distance. Današnji stav, i taj blagi podsmeh, direktno je proistekao iz nepoznavanja istorijskih činjenica i puke konzervativnosti prema umetnosti koja je retko merljiva s nekadašnjim standardima i mirilima za lepo.

.

.

– IZBOR TEMA –


Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Polja označena zvezdicom (*) su obavezna. Uneti email neće biti javno dostupan, niti deljen s trećim licima.