Smisao i značaj žrtve

/ Pesma čoveka, životinjskog u čoveku i duha /

.

וקרב אתם אחד אל אחד לך לעץ אחד והיו לאחדים בידך

V’karav otam ehad el ehad leha l’ec ehad v’haju l’ahadajim b’jadeha

I sastavi ih jedno s drugim da budu kao jedno u tvojoj ruci

.

Zašto žrtvu nazivamo korban (קורבן)? Zato jer ona spušta moć na materijalni plan postojanja. Kao što je Jezekilj (37:17) i rekao (citat iznad). Zašto je ona i prijatnoga mirisa (nihoah, ניחוח)? Prijatna jer se i odnosi vazduh/duh, što je u analogiji sa njenim spuštanjem na materiju. Miris, ili aroma, povezuje je sa simbolom vazduha, odnosno duha (ruah, רוח), jer dele istu reč. Spuštanjem ona objedinjuje čovečije jastvo sa prinešenom žrtvom, iz tumačenja stiha Levitskog Zakonika (9:22):

וירד מעשת החטאת

V’jered measot ha’hatat

I siđe svršivši žrtvu za greh…

Koncept prakse životinjske žrtve služi da ujedini životinjsko u čoveku (njegov reptilski mozak), njegov nagon, sa duhovnom suštinom, odnosno njegovim mentalnim planom koji je, pak, karakterističan višim bićima. Samim tim, pripajanjem životinjske suštine Bogu kroz taj ritual i čovek sebe pripaja Njemu. Sa današnjeg stanovišta nauke i moderne pshilogoje to čak možemo porediti i sa nekom vrstom psihoanalize, odnosno bavljenja sobom i psihom. U toku rituala žrtvovanja duša, na nivou ruah ha’kodeša (רוח הקודש), biva utemeljena i time utiče i na promene u materijalnom svetu čoveka. To je rad na sebi, ali na način karakterističan svesti čoveka starog sveta, na čemu je naša psiha i utemeljena u svojoj suštini. Tada Dah nazivamo i reah (iz istog korena kao i ruah) koji označava spuštanje. Reč korban označava višestruke žrtve opisane u Tori, kao i u zapovestima, ali najčešća upotreba svodi se na ove tri:

• životinjsku žrtvu – zevah (זבח),

• mirovne ponude (zevah šelamim, זבח שלמים),

• i žrtve paljeneice (korban olah, קורבן עולה).

 

Korban dolazi iz korena semitske reči KRB (קרב‎‎) koja označava biskost nekome ili nečemu. Slične reči koje dolazi iz istog korena, i nose sličan smisao, jesu karov (blizu, קרוב) i kerovim (rođaci, קרובים). U grčkoj Septuaginti imamo θυσία i προσφορά.

Žrtva se može ponuditi i kao žitarica, obrok, putem vina ili kao dimna (u vidu insensa). Takvim vidom prinošenja žrtve, onaj koji je nudi on je i konzumira, s tim da se ona delimično deli za sa sveštenim licima, koenima (kohanim, כהנים), dok se deo spaljivao na oltaru Hrama (Bejt Ha’Mikdašבית המקדש) u Jerusalimu. Samo se u posebnim prilikama celokupna žrtva odjednom prinosila.

Dakle, prinošenje žrtve prvenstveno se obavljalo radi ispunjavanja micvot (מצוות), zapovesti – njih 613. Ali od kada nema Hrama, i visokog sveštenstva, Jevreji molitvom (tefilat amidaתפילת העמידה) zamenjuju žrtvu, ili prinošenjem cedaka (צדקה), davanjem milostinje. Sama praksa i priroda žrtve u judaizmu isključivo je bazirana na zapovestima i halahi (הלכה), jevrejskom pravu, i većina ortodoksnih vernika i dalje je uverena da će se vratiti vreme prinošenja žrtvi onda kada Mesija uspostavi Treći Hram (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Šliši, בית המקדש השלישי).

Otud korban ima izraženu spiritualnu svrhu jer se odnosi na deo ega individue, odnosno žrtvuje taj komad ega.

Prinosi ga na oltaru i spaljuje.

.

– IZBOR TEMA –


 

Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.