Žene (jevrejskog) misticizma

Isak je uveo nju u šator svoje majke Sare. Svetlost je pripaljena i Šehina je dozvana /

.

Duga istorija jevrejskog misticizma retko jasno pokazuje tragove ženskog uticaja. Nije bilo puno žena kabalista: Rabija iz ranoislamskog misticizma, Metilda iz Magdeburga, Julijana iz Norviča, sveta Tereza iz Avile i kao predstavnice hrišćanskog misticizma; s druge strane tu su Frančeska Sara iz Safeda iz XVI veka, koja i pomenuta u knjizi safedskog rabina Haima Vitala (רבי חיים ויטל) ”Knjiga otkrovenja” (Sefer Ha’Hezjonot, ספר החזיונות) i bila je više nego poštovana kod mnogih rabina tog vremena. Tu je takođe i Fioreta iz Modene koja je pored velikog poznavanja svetih spisa i rabinske literature bila, takođe, i poznata po svom tumačenju teksta Zohara. Obe su dale svoj doprinos jevrejskom misticizmu, ali svakako i ostaje taj osećaj nedostatka elementa ženskih emocija, element koji je odigrao veoma značajnu ulogu u razvoju nejevrejskog misticizma.

Čisto muški karakter kabalizma nije mogao biti uslovljen socijalnim položajem Jevrejki, niti njihovim isključivanjem iz učenja Talmuda. Sholasticizam bio je u podjednakoj meri područje muškaraca, pa ipak položaj žena u islamu i srednjovekovnom hrišćanstvu nije ih sprečio da odigraju važnu ulogu kao predstavnice, ako ne i teoretičarke, islamskog i hrišćanskog misticizma. Teško bi bilo zamisliti katolički misticizam bez njih. Isključivo muški karakter za koji je kabalizam platio visoku cenu tako je po svoj prilici bio povezan sa inherentnom sklonošću da ističe demonsku prirodu žene i ženskih elemenata univerzuma.

S druge strane, čitava tradicija zapadne duhovnosti bazirana je na i ne tako vidljivim porukama Biblije, odnosno Tanaha (תנ”ך), hebrejske Biblije. Na žalost, ta ista učenja su najčešće su interpretirana od onih ljudi koji ne poseduju dovoljno znanja, a ni mudrosti te prečesto tokom svog delovanja odlutaju u neku svoju vilšebnu ideologiju. Otuda i dolazi najveći broj zabluda u tumančenjima tih tekstova.

Na prvi pogled deluje da je biblijsko postanje utemeljeno na muškom principu, muškom aspektu, te da je prvi stvor bio muškarac. Ali dubljom analizom dolazi se do toga da je prvi stvor, u stvari, prapolan, odnosno dvopolan. Biće stvoreno kao savršeni odraz svoga Tvorca. U kabali Božanstvo se opisuje prema sefirama Drveta života i njihovim korelacijama. Vrhovna sefira Keter (כתר), ona je izvan dualnosti nama znane koja se grana na muško i žensko. Hohma (חוכמה) je Božanski Otac (aba elohi, אבא אלוהי), dok je Bina (בינה) Božanska Majka (ima elohi, אמא אלוהי). U Tiferetu (תפארת) pronalazimo ostale muške aspekte, dok u Malhutu (מלכות) nalazimo Šehinu (שכינה), odnosno Božiju sveprisutnost na materijalnom planu postanja.

U drevna vremena, u vreme Hrama (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש), najvažnije ceremonije obavljali su muškarci, odnosno Prvosveštenik (koen gadol, כהן גדול) na dan Jom Kipur-a (יום הכיפורים).

Tu se jasno oslikava ženski princip pri tumačenju Božanskog.

Mada, mnogi autoriteti su složni u tome da je Šabat (שבת) čak i ispred Jom Kipura po svom značaju i snazi. Šabat je prvi sveti dan Jevreja. Ujedno i najveća svetkovina svakog Jevrejskog doma, mesta gde glavnu reč vodi žena. Dama doma. Jevrejski dom zovemo mikdaš meat (מקדש מעט), odnosno Svetinja u malom, jer je svaki dom sveto mesto, ogledalo Hrama. Tu je uloga žene je spuštanju Šehine, njenom kanalisanju na materijalni plan. Uloga je u toj meri značajna da je ona žene oslobađala od svih drugih propisanih duhovnih obaveza.

Kada je muškarac u kući, koren njegovog doma je žena kuće, jer njena Šehina nikada ne napušta njihov dom. Kako nam je i rečeno:

”Isak je uveo nju (Rebeku, njegovu ženu) u šator svoje majke Sare. Svetlost (sveća) je pripaljena i Šehina je dozvana.”

(Zohar, 50a)

.

Ujedno, u okvirima kabalističke simbolike žena ne predstavlja, kao što to mnogi očekuju, isključivo osobinu nežnosti, već strogog suda. Takva simbolika nije bila poznata starim misticima iz perioda merkave, pa čak ni hasidima u Nemačkoj, ali dominira kabalističkom literaturom od njenih početaka i nesumnjivo predstavlja sastavni deo kabalističe teologije. Demonsko je, prema kabalistima, izdanak ženske sfere. Takav stav, međutim, ne povlači za sobom nužnu negaciju niti odbacivanje ženskog roda. Uostalom, kabalističa doktrina Šehine izlaže, sa stanovišta ortodoksne jevrejske misli krajnje paradoksalnu, ideju o ženskom elementu u samom Bogu i predstavlja veoma zanimljiv problem i za psihologe i za istoričare religije.

Poznato je kako se kabalisti protive bilo kakvoj književnoj objavi mističkog iskustva, kao težnji za objektivizacijom istog. Sve su to crte koje se bez teškoća vezuju za muški karakter pokreta. Uostalom, istorija mističke književnosti pokazala je da su žene bile među najreprezentativnijim predstavnicima mističke autobiografije i subjektivizma u izražavanju religijskog iskustva. Autoritativna jevrejska teologija, i srednjovekovna i moderna, čiji su predstavnici bili Saadia (סעדיה), Majmonid (משה בן מימון‎‎) i Herman Koen, preuela je na sebe zadatak da formuliše antitezu panteizma i mitološkoj teologiji da ukaže na njihove greške.

.

– IZBOR TEMA –


Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.