Antički, hrišćanski i srednjovekovni jevrejski mistici postavljali su isto pitanje: unde malum? Odakle izvire zlo? Za školu kabale to pitanje bilo je zaista fundamentalno. Dok za intelekt, taj problem i nije pravi problem. Samo treba shvatiti da je zlo relativno, štaviše, da zapravo ne postoji. Pošto to obavimo, ono zaista prestaje da postoji, ili bar tako intelekt misli, dok religijska svest zahteva da se zlo uistinu savlada. Taj zahtev se zasniva na dubokom ubeđenju da zlo ima realnu moć, a duh koji je toga svestan odbija da se zadovolji intelektualnim podvizima – koliko god briljantni bili – u kojima se objašnjavanjem nastoji izbrisati nešto što, po njegovom znanju, sigurno postoji. Na toj poziciji stoje i starokabalistički teoretičari zla, mističari poput Icaka ben Jakova Hakohena iz Sorije, Moše ben Šimona iz Burgosa, Josefa Gikatile i Moše de Leona. Zohar (ספר הזוהר) nudi više rešenja, kojima je jedna stvar zajednička – svima kao polazište služi pretpostavka da je zlo stvarno. Inače različite aspekte zla autor Zohara često tretira kao celinu, a ponekad opet ovom poslednjem posvećuje naročitu pažnju. U kabali je zadatak da se pojam zla svede na neku kratku formulu utoliko je teži što njeni predstavnici, u stvari, razvijaju više teorija zla, ili zala.:

• metafizičko zlo,

• nesavršeno stanje svih bića,

• fizičko zlo,

• prisustvo patnje u svetu i

• moralno zlo u ljudskoj prirodi

Ponekad se postojanje zla poistovećuje sa metafizičkim postojanjem oblasti tame i iskušenja koja postoji nezavisno od ljudske grešnosti. Drugde nam se opet kaže da je čovekova grešnost aktuelizovala potencijalno zlo, otrgla ga od božanstva. Po Zoharu je moralno zlo nešto je što se odvojilo i izolovalo, ili nešto što stupa u odnos za koji nije stvoreno. Greh uvek razara neku čvrstu vezu. To destruktivno odvajanje bilo je  sadržano i u prvobitnom grehu, odnosno kada je Drvo života (Ec hajim, עץ חיים) odvojeno od Drveta znanja (Ec ha’daat, עץ הדעת).

Ako se čovek tako izoluje – ako teži očuvanju valstitog ja, umesto da ostane u prvobitnom kontekstu svega stvorenog, gde je i njemu mesto – čin otpadništva prevršava meru stavljajući ga u magijsku poziciju demijurga, to jest, čovek nastoji da zauzme mesto Boga i združi ono što je Bog razdvojio. Time zlo stvara jedan nerealni svet lažnih konteksta, pošto je onaj realni uništilo ili opustošilo. Temeljni uzroci zla su dublji. Prema jednom tumačenju, oni su u stvari vezani za jednu manifestaciju ili sefiru. Sveukupnost božanskih potencijala obrazuje skladnu celinu i dokle god svaka od njih stoji u odnosu sa svima drugima, celina je sveta i dobra. To važi i za svojstvo nepopustljive pravednosti, neumoljivosti i suda u Bogu i od Boga, koje je temeljni uzrok zla. Božji gnev simbolizovan Njegovom levom rukom, dok se svojstvo milosti i ljubavi, tesno povezano s prvim, naziva Njegovom desnom rukom. Jedno se ne može ispoljiti mimo drugog. Otud svojstvo strogog suda predstavlja veliki oganj gneva koji u Bogu plamti, ali vazda biva ublažen Njegovom milošću. Kada se otme dejstvu tog obuzdavanja, kada se Njegova bezmerno narasla bujica otrgne od svojstva milosti ono se preobražava u radikalno zlo, u pakao i mračni svet.

Ovakvo stanovište  upečatljivo liči na ideje velikog teozofa Jakoba Bemea, obućara iz Gerlica, čije su misli izvršile enorman uticaj na sve kasnije mistike XVII i XVIII veka. Posebno u Nemačkoj, Holandiji i Engleskoj. Bemeovo učenje o ishodištu zla zapravo ima sve odlike kabalističke misli. On definiše zlo kao mračni i negativni princip gneva u Bogu, koji se u teozofskom organizmu božanskog života ipak uvek iznova preobražava u svetlost. Među svim hrišćanskim misticima Beme je najbliži kabali i to upravo tamo gde je i najoriginalniji.

Jedan od kasnijih Bemeovih sledbenika pripoveda u svojoj autobiografiji kako je u mladisti pitao kabalistu Kopela Hehta koji je najbolji način da se kabala shvati, i kako ga je Heht uputio na jednog hrišćanskog autora koji, navodno, o kabali govori otvorenije nego sam Zohar.

Pitao sam ga na koga misli, a on je odgovorio: na Jakoba Bemea, i još mi je ispričao nešto o paralelama između njegovih i kabalističkih metafora.

.

Metafizički uzrok zla se pronalazi u činu kojim se od kategorije suda pravi apsolut. Zlo je snašlo svet  ne zato što je Adamov pad aktuelizovao da njegovo potencijalno prisustvo, već zato što je tako bilo predodređeno, zato što zlo ima samosvojnu realnost. Isto tvrdi i gnosticizam: zlo je po prirodi nezavisno od čoveka. Ono je upleteno u tkivo sveta. Ta misao navodi da se zlo protumači kao nekakav nedostatak ili otpadak u organskom procesu skrivenog života. Ova ideja je izdanak tumačenja Boga kao živog organizma, često se izražavala kroz različita poređenja. Svemu zlom koren je negde u misteriji Boga.

Neki kabalisti iznose još jednu teoriju po kojoj je zlo nezakonito zadiranje u božansko kraljevstvo svetlosti, a da zlo postaje samo zato jer nešto što je dobro na svom pravom mestu pokušava da uzurpira mesto koje mu nije namenjeno. Prema autoru Zohara, zlo je nešto što ima svoje predodređeno mesto, ali je samo po sebi mrtvo, i napaja se životom tek kada na njega padne zrak svetlosti, ma koliko slabašan. Ili kada ga čovekova namera ojača i podstakne (te opet svetlost).

Samo po sebi ono je naprosto mrtvi ostatak životnog procesa. Iskra Božanskog života tinja čak i u Samaelu, oličenju zla, druge ili leve strane. Taj zlokobni svet zla, koji u svemu što živi sačinjava njegovu tamnu stranu i iznutra ga ugrožava.

Zlo uopšte nije ukorenjeno u procesu teogonije ili kosmogonije, već postoji naprosto zato da povećava čovekove šanse. Predodređeno je da čovek bude slobodan, ali je rečeno da zlo postoji kako bi ga čovek u borbi pobeđivao i time dokazivao svoju moralnu snagu.