Haos i Pustoš | Ein Soph Aur, Kabala - ArsMagine.com

Tohu U’Bohu – Haos i Pustoš

/ Now the earth was formless and empty, darkness was over the surface of the deep /

.

Haos i Pustoš

והארץ היתה תהו ובהו ושחך על פני תהום
U’Ha’Arec hajta tohu u’bohu u’hošeha al panaj tehum
I zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom

Kada govorimo o ovom iskazu, o ove dve reči tu se pre svega radi o delu teksta koji nalazimo na sâmom početku Postanja (Berešit, בראשית), u stihu 1:2 jevrejske ”Biblije” (Tanah, תנ”ך) a iznad citiranom i koji u grubim crtama daje opis svemira i stanja u njemu pre Stvaranja i čuvene maksima:

יהי אור
Jehej Or
Neka bude svetlost

.

Preciznog prevoda nema obzirom da je hebrejski jezik jezik igre rečima, te postoje mnogi komentari koje su u različitim periodima iznosili mnogi autoriteti na polju proučavanja hebrejskog jezika i teksta Biblije. Najčešći prevod vezuje se za grčko tumačenje haosa i pustoši (aoratos kai akata-skevastos, ἀόρατος καὶ ἀκατα-σκεύαστος), iliti bezobličja i praznine. Ipak, prvi koji ide dalje u tumačenju ovih reči, tohu (תהו) i bohu (בהו), jeste Abraham bar Hija (אברהם בר חייא) koji ih tumači kao materiju i (prvu) formu; a slično objašnjenje možemo naći i u knjizi ”Bahir” (Sefer Ha’Bahir, ספר הבהיר). Otuda se tohu i bohu nazivaju i jesod hapašut (יסוד הפשוט), prostim temeljem, odnosno temeljem četiri elemenata koji sjedinjuje sva četiri principa u Jedan (jahid, יחיד). No, dublja analiza mora početi postupno, sve od definisanja i značaja reči beše (hajta, היתה), s početka citiranog stiha, a koji dalje nagoveštava da je Haos, tohu, prethodio samom činu Stvaranja i protoku vremena kakav poznajemo. Dakle: šta taj haos tačno predstavlja i o kakvoj Pustoši, bohu, je ovde reč?

Piše da ova pustoš poseduje sopstveni gradivni element, suštinu, te otud se i naziva Bohu, Bo Hu, ili (na engleskom, jer približnije dočarava suštinu):

תֹ֙ ה וּ֙   וָ בֹ֔ ה וּ
To Hu U’Bo Hu
It is in it

.

Obzirom da su tohu i bohu opisani kao gradivni elementi u procesu Stvaranja, karakterišu ih dva osnovna principa kada govorimo o ovoj ideji;

princip Davanja

i princip Primanja početnog impulsa

.

U kabalističkoj terminologiji ideji davanja pripisujemo pojam Svetlosti, dok se primanje ogleda u simbolici Posuda. U tom smislu tohu i bohu podsećaju na primordijalne posude u kojima se ogleda dvojaka priroda božanskog uticaja, koje dajući postojanje svim stvarima, kroz Postanje, postaje vrhovni Davalac, ali u isto vreme i Primalac jer to isto Postanje zahteva klicu božanskog začetka koje čeka da se ispolji. Ipak, iako je tohu prva Posuda, ona je i prva razbijena Posuda, dok se onda bohu odnosi na Posudu koja je potom sastavljena, odnosno prečišćena. Radi se o dubljem zalasku u jevrejsku misao koja govori o dva vrlo važna koncepta:

שבירת הכלים ševirat ha’kelim
iliti razbijanje posuda;

תיקון עולם tikun olam
popravljanje i nadoknađivanje nedostatka
razbijenog (sveta)

.

Tikun olam često je baš zbog ove analogije primenljiv i u svakodnevnim situacijama i životu kada se govori o generalnom stanju ljudske civilizacije i njenim pokušajima da ispravi svoje nedostatke i usavrši samu sebe kroz proces učenja i aktivnog menjanja. Ove dve ideje imale su na potonji razvoj kabalističke misli uticaj ravan učenju o cimcumu (צמצום), što se svakako odnosi na ideje o daljem stvaranju. Primordijalne Posude ogledale su se u simbolici Drveta života (Ec hajim, עץ חיים) i deset sefirot, ali u njihovoj najprimitivnijoj formi. Onoj formi koja čak nije uključivala ni staze među njima, te se onda nije moglo govoriti o njihovim međusobnim uticajima i interakcijama. Sve što su sefire u tom periodu mogle jeste čin primanje primordijalne intencije. Ali da bi one uopšte bile u mogućnosti da prime upliv Svetlosti one moraju, na određeni način, i biti povezane sa izvorom koji im je daruje. Osnovna razlika između duhovnog i fizičkog ogleda se u činjenici da prostor, kao takav, ne postoji u predelu duha, te samim tim ni sefiroti, kao reprezenti tih prvih posuda, nikako ne mogu biti direktno umreženi s tim božanskim uticajem koji primanje svetlosti reprezentuje u simbolici stvaranja. Te posude suštinski moraju, kao takve, da oslikavaju samu prirodu božanskog, što je donekle ovde suštinski problem.

Ukoliko je Bog Davalac Svetlosti, a posude ono što prima taj primarni uticaj, onda su jedno prema drugom u suprotnosti po svojoj prirodi, jer samim tim da bi posude uspešno primile klicu svetlosti, one je takođe daje moraju dalje distribuirati.

Tu se, potom, upliće i potreba za nosiocem, odnosno posudom koja je u stanju da čini oba čina i ona se tu savršeno nalazi u slici čoveka, Adama (אדם), predstavnika pune duhovne prirode čovečanstva, te primljenu svetlost, poput božanskog Davaoca sprovodi dalje na materiji i fizičkom planu stvaranja.

Postajući Davalac čovek to čini pridržavajući se datim zapovestima, micvot (מצוות) i time nalikuje svome Tvorcu izražavajući slobodnu volju i slobodu izbora, a to je i jedino moguće tek onda kada u isto vreme u njemu pulsiraju dva impulsa, dualna priroda, koja je nagoveštena davanjem i primanjem, što kasnije biva uobličeno i poput odnosa dobrog i lošeg. To još jednom otvara dodatnu dimenziju u ovoj priči kojim moramo makar na kratko da se pozabavimo…

Dakle, prvi čin stvaranja naziva se Univerzumom Haosa, Tohu (תהו). To je stanje u kome Posude, primitivnih Deset sefirot, mogu primiti božanski uticaj, odnosno Svetlost, ali je ne mogu zadržati ili predati, niti na bilo koji način sa njom opštiti. Tako su one u periodu u kojem ne podsećaju na svoga tvorca nedovršene, te samim tim ni ne mogu zadržati datu intenciju daljeg stvaranja. S obzirom da time ne uspevaju da ispune svoju svrhu, one pod naletom energije pucaju i lome se, što nas vraća na već pomenuti koncept o ševirat ha’kelim (שבירת הכלים).

Iz tog razloga nazivamo ih tohu, što je reč koja dolazi iz korena koji označava zbunjenost i nerazumevanje. Kao um koji ne uspeva da razume dato znanje i koji ga zbog toga gubi.

Posude tohu-haosa primaju svetlost koju ne mogu da zadrže, kanališu, i isto kao što konfuzija uništava proces učenja i priliv znanja, tako i posude bivaju razbijene onim šta se u njih uliva. Razbijeni komadi tako završavaju na tzv. nižim spiritualnim ravnima i postaju ono što sada nazivamo izvorom sveg zla. Na taj način tohu-haos karakterišemo izvorištem zla (ra’a, רעה).

Razlog zašto su posude uopšte i stvorene na način da ne mogu da izdrže nalet ispunjavanja jeste da bi se zlom principu dozvolilo postojanje, ne bi li se, dalje, dozvolilo stvaranje potonje dualnosti na kojoj je i čitav fizički svemir bazira u krajnjoj instanci. Samim tim što izvor zla i potiče s najviših redova stvaranja, čime se na određeni način utabava put i dozvoljava vraćanje do samog izvorišta.

To je ne tako omiljena duhovna praksa povratka suštini spuštanjem u apsolutni mrak bića.

Ujedno, razbijanje Posuda aludira i na ”Midraš” (Tehilim, 90:10) u kome se pominje da je Bog stvarao i razarao svetove i gde se pažljivom analizom teksta dolazi do brojke od čak 974 svetova.

Kod Isaije 65:17 čitamo:

כי הנני בורא שמים
חדשים וארץ חדשה
Ki hineni bore šamajim hadašim u’arec hadaša
Jer, gle, ja ću stvoriti nova nebesa i novu zemlju…

.

Nakon razbijanja, one se ponovo sastavljaju kao parcufim (פרצופים), personifikacije, ili možda još bukvalnije – naličja, i koja se sastoje od 613 posebnih celina, 613 delova tela. Odnosno 613 zapovestiTore” (Micvot šel Tora, מצוות של תורה).

Tek tada te celine počinju da interaguju jedna s drugom, uspostavljajući staze, i što je još važnije, tada delovi primordijalnih Posuda, u vidu zapovesti datih unutar Tore, interaguju sa ljudima, odnosno uspostavljaju se i staze na Drvetu života. Postaju i Davaoci i Primaoci, o čemu se na početku govorilo. Sada o njima govorimo kao o tikun-u (תיקון), odnosno bohu-pustoši.

Bohu je reč prevedena kao pustoš, ili preciznije – praznina, ali ne praznina kao takva, već ona koja je sada spremna da primi sadržaj. Kabalisti o tohu govore kao o među-stanju potencijala i realizacije, o čemu se detaljnije obrazlaže u ”Sefer Jeciri” (ספר יצירה), Ra’avad. U svom inicijalnom stanju Posude sadrže jedino potencijalno postojanje, posmatrano u smislu u svetu beskonačnog božanskog principa, i koje nikako ne može biti shvaćeno mentalnim aparatom čoveka.

Realizacija tog principa je Bohu, a postaje Tohu posredno stanje između ova dva…

ODABIR TEMA


Subscribe / Pratite ovu diskusiju
Notify of
guest
0 Comments / Komentara
Inline Feedbacks
View all comments