Stvaranje ni iz čega | Bog, Univerzum, Um - ArsMagine.com

Stvaranje ni iz čega (∅)

/ O onome koji se vešto skriva iza vela od 10 na minus 43 /

.

Čovek, taj ludi svet, ta jadna mrva, obično sebe drži za celinu;

A ja sam deo dêla što beše sve isprva, čestica mraka što iznedri svetlinu.

– Mefistofeles ”Faust

Uzmemo li ideju o stvaranju ni iz čega ona u jevrejskoj mistici drži izuzetno kompleksnu i značajnu poziciju, a dobro znanu po jednostavnoj hebrejskoj reči – Ejn (אין) – Ništa, Ništavilo; ali ništavnost koje u isto vreme predstavlja i primordijalnu formu stvaralačke sile. Potenciju kosmosa, iliti potencijal onoga što u jevrejskoj duhovnoj tradiciji zovemo Postankom (Berešit, בראשית).

Odnosno, primarni mehanizam koji će iznedriti inicijalni set zakona koji će kosmosom upravljati – fizički set zakona u krajnjoj instanci. Upravo zbog toga je ovo i jedna od omiljenijih formula koju jevrejski učenjaci koriste kada žele da diskutuju i pišu o problematici stvaranja ni iz čega.

No, najjednostavnije rečeno:

(…) Reč je o stvaranju sveta od strane Boga iz nečega što nije ni Bog sâm po sebi, niti bilo kakva druga vrsta egzistencije, već čisto ne-postojanje.

.

Uposlimo li ovde racio, formula bi mogla biti sledeća:

m / 0 = ∞

m podeljeno sa nulom (0daje beskonačno (),
gde m predstavlja bilo koji pozitivan
 broj (+). 

.

Ali zašto ne uprostimo ovu jednačinu množeći obe strane nulom, možete pitati?

Onda na taj način dobijamo da:

m = 0 x ∞

proizvod nule i beskonačnog daje pozitivan broj.

.

Zar to nije pokazatelj kako je neka beskonačna sila stvorila kosmos ni iz čega ()?

S jedne strane to Ništa, iz kojeg je sve nastalo, nikako ni ne može biti apsolutna negacija sveg postojanja, dok s druge mi Mu ne možemo pripisati ni nikakve atribute zato što je izvan domašaja našeg razuma, intelekta. Ipak, suština je u tome da je To Ništa beskonačno realnije od bilo koje druge realnosti, ali tek pošto se um oslobodi svih ograničenja i kada se, rečeno mističnim jezikom simbola, spusti u dubine tog ništa, tek tada može nazreti ono/To božansko.

Baš onako kako i Mesiju (Mešijahמשיח) maštamo da će se pojaviti – zaodenutog u privid zla, koji izranja iz najtamnijih ljudskih dubina, onih kojima dajemo svojstva najstrašnijih grehova.

Dakle, ovo Ništa obuhvata apsolutnu širinu te mistične stvarnosti, one koja se ne može definisati… jer Bog koji je definisan bio bi konačan Bog.

Suštinski: Ništa predstavlja božanstvo u njegovoj najskrivenijoj i najnedokučivijoj suštini, te je Stvaranje ni iz čega zapravo stvaranje iz sâmoga Boga.

Na taj način stvaranje ni iz čega postaje simbol emanacije, jedne ideje koja je u istoriji filozofije i teologije uvek bila veoma zamućena i krivo tumačena.

S druge strane ogledala, ovaj pristup (možda) možemo uporediti s Plankovom erom (Planck epoch) unutar sistema moderne kosmologije, erom koja se vezuje za vreme ranije od 10−43 sekundi nakon Velikog praska* (The Big Bang and the Standard Model), odnosno period stvaranja u kojem ništa nije bilo izvesno, jer je u tim ekstremnim uslovima u rangu Plankove energije (1019 milijardi elektron-volti, eV) gravitaciona sila, G, bila jaka poput bilo koje druge sile. Nešto što se nikada više, nakon toga, nije dogodilo. Upravo brojna savremena istraživanja ukazuju na to da je vrlo moguće da su tada sve četiri fundamentalne, nama danas znane, sile svemira bile objedinjene u jednu SUPERSILU i da je baš tada, u tom trenu, vasiona bila u savršenom stadijumu ništavila, odnosno – praznog višedimenzionalnog svemira. To je vreme misteriozne simetrije koja je objedinjavala sve četiri sile tako da su jednačine za njih mogle biti savršeno komplementarne, dok danas, očito, one to nikako nisu. Ali odmah  nakon tih 10−43 sekundi od ova misteriozna simetrija biva narušena, kada se i formira majušni mehur, embrion, ovog našeg kosmosa u nastajanju… Možda i kao rezultat nasumične kvantne fluktuacije (Quantum fluctuation).

Taj mehur bio je reda veličine Plankove dužine (The Planck length) koja je iznosi, probližno, 10−33 centimetara. Odnosno:

0, 000000000000000000000000000000000016 metara.

Nakon ovog inicijalnog ultra-kratkog perioda, u nastupajućoj GUT eri (A Grand Unified Theory) koja započinje nakon 10-43 sekundi od Velikog praska, već formirani mehur započinje s naglim širenjem. I to širenjem višestruko bržim od brzine svetlosti (cosmic inflation), jer, setimo se, tada još uvek nije bilo definisanih fizičkih konstanti koje bi to eventualno sprečavale.

I baš u tim trenucima dolazi i do munjevitog razdvajanja SUPERSILE na njene elementarne delove, odnosno pojedinačne i pojednostavljne, samostalne, sile, usled opadanja opšte energije sistema, koje ubrzo i poprimaju formu onakvih kakve ih i danas opažamo i merimo savremenim mernim instrumentima.

Četiri sile koje gospodare vaseljenom, one su:

GRAVITACIONA SILA
Najslabija od četiri sile, ali neograničenog dometa,
opisuje je Opšta teorija relativnosti (GTR);
.

SLABA NUKLEARNA SILA
Kratkog je dometa delovanja, jača od gravitacione
i opisuje je Elektro-slaba teorija (EWT);
.

ELEKTROMAGNETNA
Jaka sila koja održava protone i elektrone u
orbitama atoma
i koja je opisana teorijom
Kvantne elektrodinamike (QED);
.

JAKA NUKLEARNA SILA
Najjača sila prirode, i ona najmanjeg dometa,
održava standardnu materiju stabilnom,
opisana Kvantnom hromodinamikom (QCD).


* Nije bio veliki (jer se desio na nivou čestice), niti je bilo praska (jer nije bilo uslova za prostiranje zvuka)

** Zato neki ovaj model nazivaju i teorijom Velikog pljeska (The Big splat), umesto Velikog praska, jer podrazumeva sudar dve brane

ODABIR TEMA


Priložite Vaše mišljenje na ovu temu:

Polja označena zvezdicom (*) su obavezna. Uneti email neće biti javno dostupan, niti deljen s trećim licima.