Razmatranje Tame

/ Koji pravim svetlost i stvaram mrak; Gradim mir i stvaram zlo; Ja činim sve to. /

.

Možemo li filozofski ili realno smatrati da je tama koja je posledica interferencije svetlosti drugačija od tame koja je posledica pukog odsustva svetlosti? Da li je Jedinstvo zaista identično sa 0.9 koje se ponavlja? Ne mislimo li na različite stvari kada naizmenično govorimo o dva sinusa od 60º √3? Ćumur i dijamant se očigledno razlikuju u kategoriji boje, kristalizacije, tvrdoće itd, ali da li se baš toliko razlikuju u kategoriji egzistencije?

Dva sinusa 60º√3 su nestvarni, i kao takvi sasvim nepojmljivi barem trenutnoj konstituciji naših ljudskih inteligencija. Razrađeni ni jedan ni drugi nemaju značenje; nerazrađeni oba imaju značenje koje se razlikuje od slučaja do slučaja. Ovako imamo dva izraza oba nestvarna, oba nepojmljiva, a ipak oba predstavljaju razumljivei raznovrsne predstave za naše umove (a to je baš poenta!) iako su u stvarnosti identični i podložni promeni u umnim procesima koji simuliraju to poimanje koje nikad (može se pretpostaviti) ne možemo dosegnuti.

Kabalisti objašnjavaju prvi uzrok izrazom 0-1, kao što se krug otvara u liniju, iako se kabalisti ograđuju od opisivanja ovog skrivenog božanstva sa jedinstvenim – Ne. Kasniji komentatori zapadnog hermetizma, ponajpre čuveni Mekgregor Meters, objasnili su ovo Ne kao tzv. negativnu egzistenciju. Kada kabalisti kažu Ne, onda misle Ne, i ništa drugo. Nema ozbiljnih primedbi na konačnog boga, ili bogove, koji se razlikuju od ljudi i stvari, ustvari, lično u njih sve verujem i priznajem im posedovanje nepojmljive ali ne i beskonačne vlasti.

Kada je Buda upitan kako su stvari nastale, on je našao utočište u ćutanju, što su njegovi sledbenici vrlo pogodno interpretirali kao shvatanje da ovo pitanje ne teži prosvećivanju.

Budisti priznaju postojanje Maha Brame, ali njegove moći i znanja su ograničeni, a njegov dan, dug kao večnost, mora se jednom završiti.

Tražimo dokaz svuda, čak i u našoj iskvarenoj i osakaćenoj verziji hebrejskih rukopisa. Da je Adamu palo na pamet da pojede neki plod sa ovog draveta pre nego što je njihov prekršaj bio otkriven, ili da je zmija bila svesna njegovih osobina, Adam bi zaista živeo i ne bi umro. Tako je puki slučaj očuvao ostatke već ukaljanog plemenskog fetiša.

Kada kažemo da je kosmos potekao iz nule, na kakvu to Nulu mislimo? Da je naša 0 obična, 0 matematike ne bi postojala. Moramo dosegnuti stanje u kome je ova 0 Apsolutna.

Ne samo što se moramo rešiti svih subjekata već se moramo rešiti i svih predikata. Pod 0 (u matematici) zaista podrazumevamo 0 na n-tom, gde je n konačni izraz prirode svih kategorija ili predikata. Stoga bi naše kosmičko jaje iz koga se uzdigao Sadašnji univerzum bilo neproširivo ništavilo, ili grafički predstavljeno kao nula na nultom. Ovaj izraz je u svom sadašnjem obliku besmislen.

Otkrijmo ovu vrednost jednim jednostavnim matematičkim procesom:

Sada množenje beskonačno velikog beskonačno malim rezultira nekim konačnim nepoznatim brojem proširenom u nepoznatom broju kategorija. Kada se odigrala naša velika inverzija dogodilo se to da je iz suštine Ništavila, proširene do konačnosti u bezbrojnim kategorijama, nastao neizračunjljivo veliki sistem. Samo pukim slučajem, slučajem u najbukvalnijem smislu te reči, pronađeni smo sa rogovima, ljudima, zvezdama, planetama, đavolima, bojama, silama, svim kosmičkim materijama, i sa univerzumom, prostorom i uzročnošću, uslovima koje zajedno ograničavaju i uključuju.

Ali nula na nultom je konačan izraz, ili ima konačnu fazu, a naš univerzum je konačan univerzum; njegove kategorije su konačne, a izraz beskonačan prostor je sam po sebi kontradiktoran. Beskonačnost ostaje ali samo kao matematičko shvatanje koje je nemoguće po prirodi, kao kvadratni koren od -1. Ovim matematičkim ili polumatematičkim razmišljanjima može se nesumnjivo zameriti što je naš čitav sistem brojeva, i manipulisanje njima, samo niz ljudskih konvencija.

Kada kažemo da je kvadratni koren iz 1 nestvaran, sasvim dobro znamo da je tako samo u odnosu na niz 1, 2, 3 itd, i da je ovaj niz podjednako nestvaran ako √3, π, 3√50 postavim kao članove ternarne skale. Iako je teoretski ispravno u praksi je apsurdno. Ako mislimo na broj A, B, ili C nije bitno ako napišem 3 ili 3√50; ova ideja je dvosmislena i mi se držimo fundamentalnih ideja svesti na koje smo prisiljeni, bez obzira da li su približne ili konačno.

.

– IZBOR TEMA –


Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.