Sunce | Bog, Sol Invictus, Hrišćanstvo - ArsMagine.com

Obred Sunca

/ U znak nepobedivog Sunca /

.

Ukoliko želimo da se bavimo jedinim živim, stvarnim Bogom onda se moramo skoncentrisati na Sunce. Jedinog spoznatljivog i svojim delima prisutnog Boga, onog koji je tu od početka života… dakle vremena. Iz mnogobrojnih i dostupnih istorijskih izvora imamo potvrde kako su još u prastara vremena postojala osam sabata tokom godine: 2. februara, 20. marta, 30. aprila, 21. juna, 1. avgusta, 23. septembra, 31. oktobra i 22. decembra. S tim da te svetkovine koje se obeležavaju u februaru, aprilu, avgustu i oktobru ne odgovaraju nijednom sunčevom, niti ratarskom ciklusu, već se podudaraju s ciklusima parenja divljih životinja. Čuvena arheološkinja i antropološkinja Margaret Mari (Murray) tvrdi da je ovakav ritam svetkovina pre svega služio za računanje vremena čak i pre pojave zemljoradnje, dok se ovi ostali praznici podudaraju s ravnodnevicama i kratkodnevicama. A onda kada je praistorijski čovek shvatio da lovom i ribolovom više ne može obezbediti dovoljno hrane da prehrani sebe i svoje bližnje, on se tada počeo baviti i nečim, u to vreme, novim: zemljoradnjom.

Tako je čovek silom prilika postao i astronom, jer je tada mnoge svoje radnje na polju morao da usklađuje s prilikama na nebesima i velikim kosmičkim mehanizmom smene godišnjih doba. Iako nisu raspolagali nikakvim naučnim saznanjima, nije im bilo teško da čitavu godinu razdele na četiri dela, ograničena sa dve ravnodnevice, dugodnevicom i kratkodnevicom. Prolećna ravnodnevica, posle duge zimske pauze, najavljuje ponovno rađanje prirode i pobedu života nad smrću i logično je da su za taj dan vezane posebne svetkovine svih naroda koji su bili u bliskom odnosu sa zemljom i prirodom jer su u skoro svim civilizacijama verski obredi prethodili poljskim radovima. Mnogi od njih su vremenom dobili karakteristični folklorni momenat gubeći ponešto od te svoje izvorne  ritualnosti iz koje su proiznikli.

U to vreme ipak nije bilo teško prepoznati dane ravnodnevice. Postojala su samo dva dana u godini kada je Sunce u zenitu nije pravilo nikakvu senku oko štapa zabodenog u zemlju. Kada je senka najduža, 21. decembra, to je zimska kratkodnevica, a najkraća 21. juna, na dan letnje dugodnevice. Na ovim konstatacijama bio je utemeljen i prvi kalendar, a pomenuta četiri datuma poslužila su kao povod da se među primitivnim plemenima pojavi, prirodno prihvati i vrlo brzo proširi kult Sunca.

Samim tim videćemo kako je velika većina današnjih verskih obreda, posebno u modernoj hrišćanskoj kulturi zapada, koja je danas sticajem okolnosti i najdominantnija, iznikla kao plod svetkovina isključivo vezanih za kult Sunca. Razumljivo je da se ovde ne radi o laiciziranju hristologije, kako to možemo naći kod čuvenog istoričara religije i kritičara iste Renana (Ernest Renan), niti o istorijsko-materijalističkom tumačenju bazičnog hrišćanskog mita, već, pre svega, o pokušaju razlikovanja fundamentalnog jedinstva od zapadnjačke religiozne misli, uprkos njegovom raznovrsnom ispoljavanju i prividnoj različitosti.

.

Božić

Praznik solsticija

Božić je, kako nam je svima danas poznato, prvenstveno praznik posvećen rođenju Isusa Hrista, jevrejskog Ješue (ישוע), te kao i sećanju na inkarnaciju i ujedinjenje ljudske i božanske prirode u ličnosti sina Boga, koji kroz lik Hrista, hrišćanske verzije jevrejskog koncepta Mesije (Mešijah, משיח), Spasioca (koji, pak, nema nikakve božanske atribute već je isključivo čovek), ovde poprima ljudsko obličje i materijalnu manifestaciju. Ali Božić kao izvorni duhovni koncept nije oduvek imao ovakvo značenje, već je ono nastajalo i razvijalo se u raznim pravcima tokom dugog niza stoljeća, posebno od kada je u IV veku papa Telesfor (Τελεσφόρος) 25. decembar proglasio danom Hristovog rođenja, jasno poštujući takvim činom zahteve koncila održanog u Efesu.

Zato ovaj datum nikako nije bio slučajno izabran jer su kod skoro svih antičkih naroda, bez obzira na njihovu religiju i mitologiju, svetkovine posvećene Suncu bile uvek u poslednjoj nedelji decembra, odnosno oko datuma zimske kratkodnevnice i važile su za najbitnije. Svi su imali svoje centralne figure:

Persijanci praznik posvećen Mitri (Miθra)

Grci Trojnu noć, rođenje Heraklovo (Ἡρακλῆς)

kod naroda sa severa to je bila Majka noći Lul

germanski praznik Yule (Angli Yule)

Saksonci su imali Geola

Gali Chwul

Dok su u Rimu u tom završnom periodu godine organizovane svečanosti povodom nepobedivog Sunca.

.

SOL INVICTUS

No, od svih ovih pobrojanih kultova koji su postojali u svoje vreme, svakako je možda najinteresantniji bio baš kult Mitre, boginje mazdajskog porekla, odnosno zoroastrijskog (آيين زرتشت), koja je prvo bila slavljena još u davna vremena Mesopotamije, a potom se prenela i na Rim, te ostatak Evrope koji ju je prihvatio. Svetkovine vezane za njen kult održavale su se u mističnoj pećini iz koje se moglo videti rađanje Sunca na dan zimske kratkodnevice.

Upravo je ovde, baš u ovom primeru, najbolje i najjasnije vidljiva sva simbolika hrišćanskog obeležavanja Božića do današnjih dana, a koja izvorno potiče upravo iz Mitrinog kulta, kao: rađanje Sunca-spasioca, slavljeno kao nada u svetliju budućnost.

Ali do takve nade u svetliju budućnosti, u tom, tada, novom hrišćanskom sistemu, nije ni moglo doći. Bar ne sve do otkrića pećine koju su smatrali Isusovom kolevkom u kojoj je on rođen, u gradu Vitlejemu (Bejt Lehem, בית לחם):

Međutim”, dok su se tamo nalazili, ”dođe dan kada je Devica Marija trebalo da rodi” – piše Sveti Luka u Jevanđelju. “Donela je na svet sina prvenca, umotala ga u svoje rublje i stavila u kolevku jer za njih tada nije bilo mesta u gostionici.

Sveti Luka je ujedno i jedini koji govori o kolevci. Marko i Jovan ne daju nikakve detalje o rođenju. Dok Matija samo spominje mesto gde se dete nalazilo kada su se pojavila Sveta tri kralja.

Da li je ta kolevka stvarno postojala ili je bila samo mit, simbol svete čednosti? Nemoguće je to danas pouzdano utvrditi, ali pomenućemo na ovom mestru jednu hipotezu. U Maloj Aziji staje su uglavnom smeštene ili u pećinama, ili u udubljenjima stena produženim nadstrešnicama. Nije li onda i ta kolevka o kojoj govori Sveti Luka jedna od tih pećina-staja, odnosno transpozicija  one obredne pećine? No iako je ovo samo jedna pretpostavka ona se ipak može i dodatno potkrepiti jednom interesantnom činjenicom – Mitrina pećina postojala je u Rimu i posle nadiranja hrišcanstva, a zabranjena je tek 378. odlukom cara Konstantina (Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus).

Smatra se da je reč sabat nastala derivacijom grčkog, odnosno biblijskog, sabbaton (Σάββατον), koje je u svom izvornom obliku na hebrejskom jeziku glasilo, i i dalje glasi, Šabat (Subota, שבת), sveti odmor sedmog dana u nedelji, prema Jevrejskom verskom zakonu (Halaha, הלכה). No danas je prihvaćeno i drugo tumčenje etimologije ove reči, da ona potiče od grčkog glagola sabasein – galamiti, praviti buku.

Gramatičar Hezikijus iz Mileta tvrdio je da ovaj glagol znači – imitirati sveštenike Sabaziosa (Σαβάζιος) , što je, pak, drugo ime za Dionisa (Διόνυσος), odnosno Bahusa (Βάκχος), u igranju povicima.

Baš ta reč sabasein koju su u Galiju doneli stanovnici grčkih kolonija na obalama Mediterana, u starofrancuskom je dala sabas – neku vrstu urnebesa, graje. Ovaj termin će se ponovo pojaviti u srednjevekovnom izrazu – praznici i sabati (festes et sabas).

Majka

Devica

Sâm takav praznik rođenja Hristovog (titula Hristos (χριστός), grčka verzija hebrejskog Mešijah) i pokazivanje kolevke mnogo su doprineli popularnosti i širenju kulta Device Marije (Teotokos, Θεοτόκος) među ljudima – kako hrišćanima, tako i među ostalim još uvek većinskim paganskim svetom. Zato je od samog početka crkva je imala jak verski interes da od samog početka širenja hrišćanstva Mariju (Marijam, מרים‎ Μαριάμ) zaštiti od prvog greha. Prema legendi, Mariji se ukazao anđeo pozdravivši je rečju – Ave! (obrnuto od Eva, na hebrejskom jeziku: Hava חוה) i saopštio joj njenu dalju sudbinu. U tom smislu Mariju možemo okaraterisati i kao svojevrsnu anti Evu. Onu koja nije okusila greh… Devicu parekselans. A nakon što je Isus izašao iz njene utrobe, Marija je počela da ispoljava svoju dvostruku prirodu: ljudsku i božansku.

Da li Marija može biti nazvana majkom Boga?

Ovo zamršeno teološko pitanje je u prvim vekovima baš zbog toga često bilo karakterisano herezom. Među nestorijancima postojalo je čvrsto uverenje da su božansko i ljudsko odvojeni u liku Isusa Hrista, tako da Mariju nikako nisu mogli nazvati Teotokosom, majkom Božijom. Inače, nestorijanstvo je naziv za skup teoloških učenja koja je, zajedno sa svojim istomišljenicima i sledbenicima, zastupao Nestorije (Νεστόριος), svrgnuti carigradski patrijarh iz V veka. Samim tim mnoga njegova učenja iz oblasti hristologije i mariologije saborno su osuđivana u više navrata, kako za njegovog života tako i kasnije, danas. Ali ako marljivo proučimo stare religije, primetićemo da su mnogi kultovi bili posvećeni majkama-božicama, te je samim tim razumljivo kako su tadašnji ljudi plodnost tretirali kao natprirodan fenomen, jer je od plodnosti zavisilo obnavljanje zajednice i njen opstanak.

Ipak ostaje jasna istorijska činjenica, potrekpljena brojnim arheološkim dokazima širom planete, da su najstariji poznati idoli svakako su bile figure majki. Među njima verovatno u najstarija svakako spada figura majke, iskopana 1981. godine na teritoriji današnjeg Izraela (ישראל), nazvana Venerom iz Berehat Rama (Venus Mi’Berehat Ram, ונוס מברכת רם), čije izrada datira iz perioda između 230,000 – 700,000 pre nove ere. Svakako treba pomenuti i Vilendorfsku Veneru (Die Venus von Willendorf) s područja Austrije koja je nešto mlađa, te i mnoge druge manje poznate figure svetih majki. Većina njih ima oblik nage žene s naglašenim oblinama, naročito kukovima čija je širina rezultat mnogobrojnih porođaja. A nakon tog perioda, počinju da se pojavljuju i predstave majki devica koje, osim što simbolizuju plodnost, nose i ideju bezgrešnog začeća.

Ali da li bi kult device Marije dostigao takve razmere bez ogromnog pieteta koji je uživala boginja lzida (Isis, Ἶσις).

Teško.

U egipatskoj mitologiji Izida, odnosno Ozirisova žena, smatrana je božanstvom Meseca, što je zapravo bio i sâm Oziris (ⲟⲩⲥⲓⲣⲉ), ali njega su pre zvali bogom Sunca. No u većini hramova viđala se Izis (Izida), bez Ozirisa, kako u svom krilu drži sina Horusa.

Tokom vekova kult boginje Izide proširio se na istočne delove mediteranskog basena, a potom i na zapad. Poznato je da u Galiji, mnogo pre evangelizacije, Izida bila slavljena po hramovima, te da su je uvek predstavljali smrknutog lica. Da ni na koji način ne bi narušio ovaj stari, bazični, kult, katoličiki kler ih je prihvatio i dozvolio vernicima da ih slave, identifikujući ih sa devicom Marijom. Tako se ovaj proces kasnije često ponavljao, pa je Izis pozajmila svoj lik drugim boginjama, konkretno keltskoj boginji koju su zvali «Majka Boga pred rođenjem». Kasnije su takvu preuzeli Galo-Romani (Virgo paritura), nazvavši je prigodno: Devica koja treba da rodi.

 

Io, Saturnalia!

Praznik ludih

Stari Rimljani slavili su praznike u čast Saturna, Saturnale, koji su se periodično ponavljali ili 16. dana starih januarskih Kalendi, što po našem kalendaru koji je danas na snazi pada 17. decembra, i trajale su nedelju dana. Tokom tih praznika (što se čak i bukvalno može shvatiti kao jedan veliki purge) svi su se međusobno posećivali, slavili i donosili jedni drugima razne poklone. To je, nesumnjivo, bio početak božićnog slavlja i darivanja koja su se očuvla do naših savremenih dana. Takođe treba naglasiti da su za vreme dana svetkovanja Saturnala robovi imali pravo da slobodno žive. Ljudi svih staleža bi se izmešali i u grupama šetali gradom, galamili, pevali i živeli na ravnoj nozi sa svojim gospodarima.

A nakon što bi praznik prošao život bi se opet vraćao u stare tokove. Nakon velikog društvenog pražnjenja, u bukvalnom i svakom smislu te reči.

Prvi hrišcani nastavili su da slave Saturnale, iako ih je crkva već tada označila paganskim, te su oci koncila održanog 336. godine i formalno zabranili hrišćanima da u tim proslavama učestvuju. Ali u nekim od evropskih zemalja, poput Francuske, ovaj praznik biva jednostavno transformisan u tzv. praznik ludih, te nastavlja biti štovan u narodu. žNa dan, čiji je datum varirao zavisno od oblasti u kojoj je obeležavan, Božić, dan Nevine dece 28. decembara, dan Obrezivanja (jevrejski običaj obrezivanja deteta 8. dana od rođenja, ברית מילה brit mila) 1. januar ili Bogojavljenja, niže sveštenstvo biralo je papu ili vladiku ludih, a tokom celog trajanja praznika nestajalo je svake društvene hijerarhije, baš kao i za vreme originalnih Saturnalija.

Tokom ove groteskne ceremonije sveštenici, zamazani blatom, maskirani ili preobučeni, prepuštali su se profanim igrama u samom krugu crkve. Jeli na oltaru, šalili se i dan završavali u krčmama, gde je alkohol tekao u potocima. Vremenom se nastojalo da se ovakva praksa zabrani i prekine ali se običaj toliko ustalio, te urezao u društveno biće, da je to bilo gotovo nemoguće zaista i isvesti.

Tek mnogo kasnije, čak u XV veku Kario VII zabranio je praznik ludih u zbornim crkvama, iako isti održao još neko vreme i bio slavljen u narodu.

ODABIR TEMA


Subscribe / Pratite ovu diskusiju
Notify of
guest
0 Comments / Komentara
Inline Feedbacks
View all comments