O daljem stvaranju

.

Uporedo s koncepcijom kosmičkog procesa javljaju se još dve vazne teozofske ideje. Isak Lurija (יצחק לוריא) ih je iskazao smelim mitskim jezikom. Posredi su učenje o ševirat hakelim (שבירת הכלים), ili razbijanju posuda, i učenje o tikunu (תיקון), što znači popravljanje nadoknađivanje nedostatka. Ove dve ideje imale su na potonji razvoj kabalističke misli uticaj ravan učenju o cimcumu (צמצום). Počnimo s prvim.

Pretpostavimo da se božanska svetlost koja uvirala u praiskonski prostor, koji se mnogo kasnije razvio u trodimenzionalni, razotkrivala kroz različite stadijume i javljala pod različitim vidovima. Lurija i njegovi sledbenici su skloni da se izgube opisujući ga delimično vizionarski, delimično sholastički. Na kraju on stiže do one oblasti postojanja koja se, gnostičkim rečnikom, s pravom može nazvati sferom plerome, ili punoće božanske svetlosti. Prelomna misao učenja glasi da je iz te svetlosti kao prvo biće emanirao Adam Kadmon (אדם קדמון), pračovek. Adam Kadmon nije ništa drugo do prva konfiguracija božanske svetlosti koja se iz suštine Ein Sofa (אין סוף) izliva u iskonski prostor cimcuma — i to ne odasvud, već, poput zraka, jednosmerno. Zato je on prvi i najviši oblik u kojem se božanstvo manifestuje posle cimcuma. Iz njegovih očiju, usta, ušiju i nosa izbijaju svetlosti sefirot. Te svetlosti su isprva bile slivene u jedno, i razlike među sefirot nisu se raspoznavale. U tom stanju svetlostima nisu bile potrebne zdele ili posude za čuvanje. Medutim, svetlosti iz očiju su emanirale u raspršenom obliku, u kojem je svaka sefira bila po jedna zasebna tačka. Taj svet tačkastih svetlosti, olam hanekudot (אולם הנקודות), Lurija naziva i olam hatohu (עולם הטוחו), to jest svet pometnje ili nereda. Međutim, pošto božanski nacrt stvari obuhvata i stvaranje konačnih bića i oblika, od kojih svaki ima dodeljeno mesto u idealnoi hijerarhiji, neophodno je uhvatiti te svetlosti i pohraniti ih u naročite posude, specijalno stvorene — bolje, emanirane — u tu svrhu. Posude koje odgovaraju trima najvišim sefirot su njihovoj svetlosti kako valja pružile utočište, ali kada je red došao na šest nižih, svetlost je najednom probila, i pokazalo se da je njen udar prejak za posude, koje su se slomile i raspale na komade. Isto se dogodilo s posudom poslednje sefire. Ideju o razbijanju posuda Lurija je na vrlo originalan način razvio iz jednog navoda u Zoharu. U jednom Midrašu govori se o uništenju svetova pre stvaranja današnjeg kosmosa. Zoharovo tumačenje kaže da se ta hagada odnosi na stvaranje svetova u kojima su delovale samo sile gevure (Sefira Gebura, גבורה), tj. sefire strogog suda, i koje je uništio taj višak strogosti. Ovaj događaj se opet dovodi u vezu sa spiskom edomskih kraljeva iz XXXVI glave Postanja, o kojima se kaže samo da su sagradili grad i umrli.

To su kraljevi koji vladahu zemljom edomskom.

— pri čemu Edom (אדום) znači carstvo strogog suda u koje nije prodrlo saosećanje. No, svet opstaje jedino ako između milosti i neumoljivog suda, između muškog i ženskog, vlada sklad koji Zohar naziva ravnoteža. Prema prikazu kod Lurijinih prvobitnih učenika, ovaj događaj ni po čemu ne liči na haos ili bezvlašće. Naprotiv, proces sledi izvesne vrlo određene zakone ili pravila koja se prilično potanko nabrajaju. Međutim, uskoro je narodska mašta prisvojila živopisnost te ideje i doslovno protumačila metafore poput razbijanja posuda ili sveta tohua. Na taj način je naglasak sa zakonomerne postepeno prenet na katastrofičnu prirodu procesa.

Uzrok razbijanja posuda, koji pokreće kosmološku dramu u  svoj njenoj složenosti, i odreduje čovekovo mesto u njoj, poprima u Lurijinom. U površinskom smislu, izvorište događaja se pronalazi u izvesnim tehničkim nedostacima u strukturi sefirskog kosmosa-atoma, iz kojih taj udes sledi neminovno. U jednom dubljem smislu dogadaj se pripisuje katartičkim uzrokom. Za Luriju, najdublji korenovi kelipa (קליפה), ili ljuštura, to jest sila zla, postojali su još pre razbijanja posuda i bili su pomešani sa svetlostima sefirot i s pomenutim rešimuom, iliti ostatkom En sofa u praprostoru. Prskanje posuda je zapravo uzrokovano potrebom da se elementi sefirot očiste odstranjivanjem kelipa, kako bi se moći zla podarili stvarna egzistencija i zaseban identitet. Kao što smo još Zohar definiše zlo kao uzgredni proizvod životnog procesa sefirot, konkretno, sefire oštrog suda. Prema Luriji otpaci su prvobitno bili pomešani sa čistom supstancom bina (Sefira Bina, בינה),  ili strogosti, a zlo i demonske sile su stvarnu i zasebnu egzistenciju u vlastitom carstvu poprimili tek posle razbijanja posuda i sledstvenog procesa odabiranja. Oblast kelipe nije nastala iz krhotina razbijenih posuda, već iz izlučevina prakraljeva. I dalje, Zoharove organološke slike stižu do logičnog zaključka: ševira (שבירה) se poredi s probojem prilikom rađanja, s totalnim grčenjem čitavog organizma, koje je praćeno izbacivanjem nečega što možemo nazvati otpacima. Na taj način se mistička smrt pra-kaljeva preobražava u mnogo verodostoiniji simbol mističkog rođenja čistih novih posuda. Katartičko tumačenje smisla ševire prihvatili su svi kabalisti lurijanske škole. Medutim, za neke od njih je misao da korenovi zla leže u svetu tačaka ostala kamen spoticanja, jer se činilo da nagoveštava dualističku zamisao Boga — jednu od najozbiljnijih jeresi. Zato su se držali gledišta da su moći zla iznikle iz rasutih krhotina posuda, koje su potonule duboko u praprostor i tamo tvore dubinu velikog ponora u kojoj boravi duh zla. Poput svih pokušaja da se odgovori na pitanje Unde malum, ova potraga za racionalnim objašnjenjem postojanja zla, bolje rečeno mita o njemu, nije sasvim zadovoljavajuća. Gnostički karaker učenja ponovo izbija.

Mitologija gnostičkih sistema takođe vidi dramatične procese u pleromi, kojima čestice svetlosti eona bivaju izgurane i padaju u prazninu. Na isti način Lurija objašnjava pad božanskih iskri svetlosti iz božanskog carstva u niže predele. Kabalisti kasnijeg doba su o ovoj temi naširoko spekulisali. Neki kažu da je razbijanje posuda, kao i toliko toga drugog, povezano sa zakonom organskog života u teozofskom univerzumu. Baš kao što se seme mora raspuknuti da bi prolijalo i procvetalo, tako su se prve posude morale raspasti da bi božansko svetlo — kosmičko seme, takoreči — ispunilo svoju funkciju. U svakom slučaju, razbijanje zdela, koje književnost lurijanske kabale iscrpno opisuje, predstavlja prelomnu tačku kosmološkog procesa. U celini posmatrano, ono je uzrok unutarnje nepotpunosti svojstvene svemu postojećem, koja će trajati dok se šteta ne popravi. Kad su se posude razbile, svetlost se ili razlila ili vratila u izvor, ili pak iscurela naniže. Pakleni donji svetovi zla, čije je dejstvo prodrlo u sve stadijume kosmološkog procesa, izronili su iz krhotina koje su još uvek sadržale nekoliko iskrica svetoga svetla — Lurija kaže njih tačno 288. Na taj su se način dobri elementi božanskog poretka pomešali s opakima. I obrnuto — ponovno uspostavljanje idealnog poretka, prvobitni cilj stvaranja, ujedno je i tajna svrha postojanja. Spasenje zapravo i nije drugo do ponovno uspostavljanje, reintegrisanje prvobitne celine, hebrejski tikun (תקון). Prirodno, misterije tikuna su, i teorijski i praktično, glavna briga Lurijinog teozofskog sistema. Pojedinosti su sasvim tehničke prirode, naročito s teozofskog aspekta. Sada idemo nekim osnovnim idejama koje dolaze do izražaja u teoriji o tikunu.

Ti delovi lurijanske kabale bez sumnje predstavljaju najveću pobedu koju je antropomorfistička misao izvojevala u istoriji jevrejske mistike. Koliko je izvesno da se u mnogim simbolima ogledaju visoko razvijene mističke meditacije, gotovo nedokučive za racionalnu misao, toliko se ne može poreći da je plet te simbolike, u celini gledano, pomalo grub. Težnja da se ljudski život i ponašanje tumače kao simboli jednog dubljeg života, zamišljanje čoveka kao mikrokosmosa, a živog Boga kao makroantroposa, nikad nije jasnije izražena, niti je bila dovedena do ekstremnijih zaključaka. U stadijumu koji odgovara manifestaciji Boga pod vidom Adama Kadmona, pre razbijanja posuda, delatne sile još uvek nisu uklopljene u organsku celinu i, prema tome, nisu zadobile određenu, ličnu i karakterističnu konfiguraciju. Čim se posude razbiju, nova struja svetlosti pokulja iz prvobitnog izvora En Sofa i, šikiljajući iz čela Adama Kadmona, elementima u neredu daje novo usmerenje. Svetlosti sefirot koje teku iz Adama Kadmona raspoređuju se u nove konfiguracije, a u svakoj od njih Adam Kadmon se ogleda u određenom obličju. Svaka sefira se iz uopštenog Božijeg atributa preobražava u ono što kabalisti zovu parcuf (פרצופ), Božije lice,  što znači da su svi potencijali sadržani u svakoj od sefira stavljeni pod uticaj jednog formativnog načela i da se u svakoj od njih ukazuje čitava ličnost Boga, pa makar uvek pod vidom jednog odredenog obeležja. Na kraju tog procesa, Bog koji se samoispoljava jeste mnogo više od skrivenog En Sofa. Sada je on živi Bog vere, čiji lik kabala pokušava da ocrta. Celokupni pokušaj lurijanske kabale da teogonijski proces u Bogu opiše kategorijama ljudske egzistencije predstavlja napor da se formuliše jedna nova zamisao Boga-ličnosti, ali mu polazi za rukom jedino da se okruni jednim novim oblikom gnostičke mitologije. Jalovo je nastojanje da se od ove činjenice pobegne. Lurija pokušava da opiše kako se tokom procesa tikuna, to jest vraćanja rasutih Božjih svetlosti na njihovo pravo mesto, raziičiti aspekti pod kojima se Bog manifestuje rađaju jedan iz drugog kao jednaki broj parcufa; a ovi se zamišljaju već sasvim personalistički. Čitajući te opise lako se može izgubiti iz vida da se oni za Luriju odnose isključivo na duhovne procese.

Glavnih parcufa ili konfiguracija ima pet. Njihove nazive Lurija izvlači iz Zoharovih simbola, naročito iz Idri. No on im dodeljuje umnogome novu funkciju i značaj. Prema Zoharu, tamo gde struje snage čistog milosrđa i božanske ljubavi, sadržane u najvišoj sefiri, skupljene u jedan lik, nastaje konfiguracija Arih anpin (אריך אנפין), što se ponekad prevodi kao Veliko lice, a u stvari znači Strpljivi, to jest Bog koji dugo trpi i pun je milosti. U Zoharu, Arih se naziva i Atika Kadiša (עתיקה קדישא), to jest Drevni Sveti. Potencije sefira božanske mudrosti i pameti, Hokmah i Binah, postaju parcufi oca i majke. Potencije šest nižih sefira (bez Šehine, שכינה), u kojima se milosrde, pravednost i saosećanje nalaze u skladnoj ravnoteži, rasporedene su u jedinstvenu konfiguraciju, koju Lurija, sledeći Zohar, naziva Zeir anpin (זעיר אנפין). Ponovo, tačan prevod nije Malo lice, već ,Nestrpljivi, kao suprotnost Strpljivom. U ovoj konfiguraciji svojstvo strogog suda, za koje u liku Drevnog svetog nije bilo mesta, igra važnu ulogu. Kao što, prema Zoharu, šest sefira koje se poklapaju sa šest dana stvaranja nosi glavnu ulogu u kosmičkom procesu i svojim uskladenim kretanjem predstavlja Boga kao živog gospodara univerzuma, tako i lik Zeir anpina stoji u središtu procesa tikuna lurijanskoj teozofiji.

Zeir anpin je – Sveti, neka Mu je slava. Ono što su za Zohar bili – Sveti, neka je slavljen i Šehina, to su za Luriju Zeir anpin i Raltel, mistička konfiguracija, parcuf  Šehine. Dokle god se tikun ne dovrši oni obrazuju dva parcufa, premda se učenje u suštini zanima jedino za potpuno razvijenti ličnost živog Boga, beskrajno složenim procesom tikuna izvajanu iz tvari Ein Sofa. Učenje o Zeir i Ruhel je, prema tome, pravi fokus teorijskog aspekta tikuna. Poreklo Zeir anpina iz materice nebeske majke, njegovo rodenje i razvoj, kao i zakonitosti po kojima su u njemu organizovane sve više potencije razmatraju se unutar sistema koji su razvili Lurijini sledbenici. Ima nečeg zbunjujućeg u ekscentričnosti tih preterano detaljnih opisa — čak bismo mogli govoriti o baroknosti njihove arhitekture. Lurija stiže do nečega što veoma liči na mit o Bogu koji samog Sebe rađa; zaista, to se čini središnjom idejom čitavog njegovog zamršenog, često nejasnog i nedoslednog izlaganja. Celokupni proces čovekovog razvoja kroz stadijume začeća, zametka, rodenja i detinjstva, sve do tačke kada gotova ličnost počinje da se u punoj meri služi vlastitim intelektualnim i moralnim snagama, pojavlju se kao smeli simbol tikuna kojim Bog razvija vlastitu ličnost. Konflikt koji nastaje latentan je ali neizbežan.

Da li je Ein Sof Bog-ličnost, Bog Izraela, a svi parcufi samo Njegove manifestaci pod različitim aspektima, ili je pak Ein Sof bezlična tvar, deus obsconditus, koji postaje ličnost tek putem parcufa? Što je proces u Bogu dramatičniji, to se neizbežnije nameće pitanje:

Gde je Bog u svoj toj drami?

Kod Kordovera (משה קורדובירו) je samo Ein Sof bio pravi Bog o kojem govori religija, a svet božanstva sa svim svojim sefirot nije bio više od organizma kroz koji On sebe konstituiše da bi proizveo univerzum stvaranja i delao u njemu. Čitajući autentičnu književnost lorijanske kabale, često dobijamo suprotan utisak: za Luriju Ein Sof u religijskom smislu nije mnogo zanimimljiv. Tri njegove himne za tri šabatska obeda okrenute su mističkim konfiguracijama Boga:

  • Drevnome Svetom,
  • Zeir anpinu i
  • Šehini.

.

Te himne pokazuju veličanstvenu širinu jednog duha koji sebi predočava mistički proces, napola ga opisujući, a napola samim izgovorenim rečima prizivajući i proizvodeći. Njihov svečani ton je izuzetno sugestivan, a posebno treća himna zaslužuje svoju ogromnu popularnost, jer tako dobro izražava raspoloženje koje duh obuzima u trenutku kad sve gušči mrak objavljuje kraj Šabata. Dakle, u tim himnama se Lurija izgleda obraća parcufima kao odvojenim ličnostima.  Po Luriji, evolucija ličnosti se ponavlja i ogleda u svakom stadijumu i svakoj sferi božanske i zemaljske egzistencije.

Takođe, iz ranijih izvora – od safedskih kabalista, a naročito od Kordovera – on je preuzeo učenje o četiri sveta smeštena izmedu Ein Sofa i našeg zemaljskog kosmosa, od kojeg u glavnom delu Zohara nema ni traga. Teorija je prvi put potpunije razrađena u Safedu, pa je i Lurija prihvata, premda na svoj način. Ta četiri sveta su:

  • (1) Acilut (אצילות), svet emanacije i božanstva, kojim smo se dosad bavili;
  • (2) Brija (בריאה), svet stvaranja to jest prestolja, merkave i najviših anđela;
  • (3) Jecira (יצירה), svet uobličavanja, glavno područje anđela i
  • (4) Asija (עשיה), svet pravljenja (a ne kako bi želeli neki prevodioci – delanja).

.

Ovaj četvrti svet se, slično Plotinovoj hipostazi prirode, poima kao duhovni arhetip materijalnog čulnog sveta. U svakome od četiri sveta mistička vizija, koja proniče u složenost njihove najunutarnjije strukture, opaža navedene konfiguracije božanstva, ili parcufe, iako se oni sve bolje skrivaju, kako kaže zaključni deo Vitalovog (Haim Vital, רבי חיים ויטל) Drveta života. Po Luriji i njegovim sledbenicima, u kontinuiranom procesu evolucije nema prekida. Time se zaoštrava problem Lurijinog teizma, jer su panteističke implikacije tog učenja isuviše očigledne da bismo ih morali naglašavati. Lurijino rešenje dobija oblik finog razlikovanja sveta aciluta u odnosu na preostale tri sfere; prvi, bar jedan njegov važan deo, zamišlja se u osnovi kao istovetan s božanstvom i Ein Sofom, a iz toga Lurija pokušava da povuče čvrstu graničnu liniju. Između sveta aciluta i sveta brije, i sledstveno između aciluta i ostalih svetova, on postulira zastor ili pregradu s dvojakim učinkom. Kao prvo, postojanje zastora dovodi do toga da sama božanska tvar teče naviše – svetlost En Sofa se prelama; kao drugo, moć koja emanira iz tvari, ako ne i sama tvar, prolazi kroz filter. Ta moć onda postaje tvar narednog sveta, iz kojeg opet jedino moć prelazi u treći, i tako kroz sve četiri sfere. Sam Ein sof se ne rasipa po donjim svetovima, već jedino zračenje koje iz njega emanira a različito je od tvari. Na taj način, onaj element nižih svetova koji, takoreći, obavija i skriva u sebi sadržane parcufe, postaje biće u užem smislu. To ruho božanstva više nije suštinski jedno s Bogom.

To nas dovodi do sledećeg aspekta učenja o tikunu, koji je za istem praktične teozofije i važniji. Proces kojim Bog sebe donosi na svet i razvija ne dovršava se u Njemu. Neki delovi procesa obnove povereni su čoveku. Ne oslobađaju se sve svetlosti vlastitim naporom iz zarobljeništva tame; on je taj koji dovršava ustoličenje Boga, kralja i mističkog stvoritelja svih stvari u Njegovom nebeskom kraljevstvu; on je taj koji sveopšteg tvorca dovodi do savršenstva! U nekim sferama bitka, božanska i ljudska egzistencija se medusobno prepliću. Intrinzični, vanze-maljski proces tikuna, simbolisan rađanjem Božje ličnosti, paralelan je istoijskom procesu na zemlji. Istorijski proces i njegova najdublja duša, religijski čin Jevrejina, utiru put za konačno vraćanje na mesto svih rasutih i prognanih svetlosti i iskri.

Jevrejin koji je preko Tore, preko izvršavanja svih zapovesti i preko molitava u bliskom dodiru s božanskim životom – ima moć da ubrza ili omete taj proces.

.

Svaki čovekov čin je povezan s tim krajnjim zadatkom koji je Bog dodelio svojim stvorenjima. Iz toga sledi da pojava mesije za Luriju nije ništa drugo do dovršenje kontinuiranog procesa obnavljanja, ili tikuna. Zato je prava priroda iskupljenja mistička, a njegovi istorijski i nacionalni aspekti su tek pomoćni simptomi koji obrazuju vidljivi simbol njegovog ispunjenja. Iskupljenjem lzraela zaključuje se iskupljenje svega, jer – ne znači li iskupljenje da su sve stvari stavljene na svoje pravo mesto, da je prvobitna mrlja uklonjena? Svet tikuna je otud svet mesijanskog delanja. Dolazak mesije znači da je taj svet tikuna dobio svoj konačni oblik. U toj tački se stapaju mistički i mesijanski element Lurijinog učenja. Tikun, put što vodi kraju svega, takode je put ka početku. Teozofska kosmologija – učenje o rađanju svih stvari iz Boga.

Sve što čovek čini negde će i nekako povratno delovati na složeni proces tikuna. Svaki dogadaj i svaka oblast postojanja istovremeno imaju stranu koja gleda na unutra i stranu koja gleda na spolja, pa zato Lurija izjavljuje da svetovi, sa svim svojim spoljašnjith odlikama, zavise od činova vere, ispunjavanja zapovesti i zaslužnih dela. No, opet po njemu, sve što se nalazi u unutrašnjosti tih svetova zavisi od duhovnih postupaka, među kojima je molitva najvažnija. Prema tome, mi ne samo da smo u izvesnom smislu gospodari vlastite sudbine već izvršavamo i jedno poslanje čiji je domet mnogo dalji. Smatra se da čovek ima zadatak da čitavu svoju unutarnju svrhovitost usmeri na obnavljanje prvobitnog sklada, narušenog prvobitnom štetom — razbijanjem posuda — i dejstvom sila zla i greha. Objediniti Božije Ime, kako se to kaže, ne znači samo obaviti čin ispovedi i priznavanja Božjeg kraljevstva već više od toga; pre se to može nazvati delanjem nego činom.

Tikun obnavlja jedinstvo Božjeg Imena, razoreno prvobitnom štetom — Lurija kaže da su u imenu JHVH (יהוה) slova JH otrgnuta od VH — i svaki pravi religijski čin okrenut je istom cilju. U doba kada je istorijsko progonstvo naroda bilo užasna i temeljna realnost života, stara ideja progonstva Šehine postala je daleko značajnija no ikad ranije. Uprkos tome što su kabalisti uporno tvrdili da je ta ideja samo metafora, iz njihovih vlastitih spisa jasno proizlazi da su i sami u njoj videli nešto drugo. Progonstvo Šehine nije metafora, ono jc simbol razbijenog stanja stvari u carstvu božanskih potencijala. Šehina, kao poslednja sefira, pala je kada su se posude razbile. Kada je tikun započeo, poslednja sefira se nanovo organizovala kao nebeska nevesta, napojila se svežom snagom, i tek što se gotovo sasvim sjedinila sa Zeir anpinom, kada je, činom nazvanim opadanje meseca, po drugi put lišena dela svoje tvari. Osim toga, u trenutku stvaranja zemnog Adama tikun je bio pri kraju; svetovi su bezmalo bili u stanju za koje su bili predodređeni i, da Adam šestog dana nije počinio greh, njego molitve i duhovni postupci bi na Šabat doneli konačno iskupljienje. Započeo bi večiti Šabat i „sve bi se vratilo svom prvo-bitnom korenu. Umesto toga, Adamov pad je ponovo razorio sklad, sve svetove zbacio s njihovih pijedestala i ponovo prognao Šehinu. Vratiti Šehinu njenom gospodaru, sjediniti je s Njim, na ovaj ili onaj način jeste prava svrha Tore. Ta mistička funkcija daje ljudskom delanju posebno dostojanstvo. lzvršavanje zapovesti, sve do poslednje, treba propratiti izgovaranjem formule da se to čini zarad sjedinjavanja Svetoga, neka je slavljen, i Njegove Šehine, iz straha i ljubavi. Reči molitve, konkretnije, tradicionalne liturgijske molitve s njenim tekstom, postaju svilena nit uz čiju pomoć mistička namera duše napipava kroz mrak svoj pogibeljni put ka Bogu. Svrha mističke meditacije u činu molitve i u refleksiji o tom činu jeste otkrivanje različitih stadijuma tog uzlaska, koji se naravno može nazvati i silaskom u najdublje predele duše. Molitva je simbolička slika teogonijskog i kosmičkog procesa. Vernik koji se moli u duhu mističke meditacije prolazi sve stadijume tog procesa, od najspoljašnjijeg do najunutarnjijeg.

I još: molitva je mistički postupak koji utiče na sfere kroz koje se mističar kreće svojom kavanam. Ona je deo velikog mističkog procesa tikuna. Pošto je duhovne prirode, kavana može ostaviti traga na duhovni svet; može postati izuzetno moćan činilac, ako je pravi čovek koristi na pravom mestu. Pravi zivot i pravo iskupljenje prvobitnog greha omogućuju se slivanjem i sadejstvom tih dvaju impulsa, božanskog i ljudskog. Pravi vernik raspolaže ogromnom moći nad unutarnjim svetovima, te je i njegova odgovornost za ispunjenje svog mesijanskog zadatka isto toliko velika. Život svakog sveta i svake sfere se neprestano kreće; svaki trenutak je nov stadijum razvoja.

lspunjavajući zapovesti Tore čovek obnavlja vlastitu duhovnu strukturu; kao da je iz samog sebe vaja. A kako svaki njen deo odgovara po jednoj zapovesti, da bi se zadatak ispunio – treba do kraja izvršiti svih 613 zapovesti.  Svako u sebi ima nešto od svojih bližnjih. Prema tome, kad god neko zgreši, ne ozieduje samo sebe, već i onaj deo sebe koji pripada drugome. A to je, po Kordoveru, pravi razlog što Tora propisuje: Ljubi bližnjega svojega kao sebe samoga – jer drugi si zapravo ti sam. Ovde bih želeo nešto da dodam. Ova psihologija i antropologija su jasno gnostičke. Lurijina antropologija se po strukturi u celini poklapa s njegovorn teologijom i kosmologijom, s tom razlikom što referentna tačka više nije mistička svetlost božanske emanacijc i manifestovanja, nego duša i njene iskre. Čovek, kakav je bio pre pada, zamišlja se kao kosmičko biće koje u sebi sadrži čitav svet i po statusu je čak iznad Metatrona (מטטרון), prvog medu anđelima. Adam rišon (אדם הראשון), biblijski prvi Adam, u antropološkoj ravni odgovara Adamu Kadmonu. Ljudsko biće i mistički čovek očigledno su tesno medusobno povezani; struktura im je ista i drugi je obavijen prvim kao odećom i zastorom. Time se objašnjava i veza izmedu čovekovog pada i kosmičkog procesa, izmedu morala i fizike. Pošto je Adam bio istinski, ne samo metaforički sveobuhvatan, njegov pad je shodno tome morao sve povući naniže i na svemu ostaviti traga, i to ne metaforički već stvarno. Drama Adama Kadmona koja se odvija u teozofskoj ravni ponavlja se, i nalazi pandan, u drami Adama rišona. Univerzum pada, Adam pada, sve je potreseno i poremećeno i ulazi u stadijum opadanja, kako ga Lurija naziva. Prvobitnim grehom ponavlja se razbijanje posuda na govarajućoj nižoj razini. Još jednom je ishod taj da ništa ne ostaje tamo gde bi trebalo da se nalazi i onakvo kakvo bi trebalo da bude; zato od tog trenutka nadalje ništa nije na svom pravom mestu. Sve se nalazi u progonstvu. Duhovna svetlost Šehine je uvučena u tamu demonskog sveta zla. Kao rezultat dobijamo smesu dobra i zla, koja se mora raščlaniti vraćanjcm svetlosti u predašnji položaj. Adam je bio duhovno biće smešteno u svet asije, koji je bio istovremeno i carstvo duha. Tek kada je zgrešio, i taj svet je pao.

Kabala Isaka Lurije može se nazvati mističkim tumačenjem progonstva i iskupljenja, ili čak velikim mitom o progonstvu. Njena sadržina odražava najdublja verska osećanja Jevreja tog razdoblja. Za njih su progonstvo i iskupljenje predstavljali velike mističke simbole u najstrožem smislu, koji ukazuju na nešto u Božanskom Biću. Tom novom učenju o Bogu i univerzumu odgovara novo moralno shvatanje čovečanstva, zasnovano na idealu askete, čiji je cilj mesijanska reforma, uklanjanje mrlje sa sveta, obnavljanje svega u Bogu, ukratko, ideal čoveka od duhovne akcije, koji putem tikuna okončava progonstvo — kako istorijsko progonstvo zajednice Izraela tako i ono unutarnje, u kojem stenje svekoliko stvaranje.

.

– IZBOR TEMA –


Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.