Jom Kipur (יום כיפור)

/ Šabat Šabata pred Svetinjom nad Svetinjama /


א ד ג י ת ץ ק ר ע ש ט ן נ ג ד י כ ש ב ט ר צ ת ג ח ק ד ט נ ע י ג ל פ ז ק ש ק ו צ י ת

Jom Kipur (יום הכיפורים) najveći je dan u godini, i jedini kada bi samo Prvosvešteniku (Koen Gadol, כהן גדול) bilo dopušteno da, uklanjajući svoje zemaljske ukrase i odoru, uđe u Hram (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש) pred Kovčeg zaveta (Aron Ha’Berit, ארון הברית), nag, zazivajući Četvoroslovno Ime (Adonaj, יהוה), te nudeći krv i insens kao vid kolektivne žrtve za iskupljenje celokupnig naroda. Koen gadol, ili na aramejskom jeziku kahana raba, titula je vrhovnog verskog punomoćnika još od ranog post-egipatskog perioda pa sve to rušenja Prvog Hrama (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Rišon, בית המקדש הראשון) oko 70. godine nove ere. Pre tog perioda, za vreme kraljevina Izraela i Judeje, korišćeni su drugi termini za ovaj vrhovni verski autoritet koji je imao dozvolu da ide najdalje u izvršavanju mnogih duhovnih dužnosti.

Upravo zbog svega ovoga, Jom kipurski obred predstavlja jedinstveni čin u godini i jedini je trenutak kada je bilo dozvoljeno izgovoriti Ime (יהוה) koje se ne izgovara i koje svakim drugim danom čitamo i izgovaramo zamenski  (usled zabrane uzaludnog izgovaranja) kao Adonaj (יהוה, אדוני), Ha’Šem (השם), Makom (המקום), ili jednim od mnogih drugih alternativa.

Avinu Malkenu (אבינו מלכנו)

.

Jom (יום) je na hebrejskom jeziku reč za dan, dok kipur (כיפור) dolazi od korena reči koja označava iskupljenje i koja se često povezuje s biblijskim nazivom za pokrivač barke, kaporet (הכפורת). Po verovanju tih dana se upisuju ljudske sudbine u Knjigu Života (Sefer Ha’Hajim, ספר החיים), odnosno time se određuje tok čitave godine i sumira prethodna, nakon obeležene Roš Ha’Šane (ראש השנה) – nove godine, odnosno glave godine.

Dakle, proces otpočinje na Roš Ha’Šana, dok se za Jom Kipur presuda pečatira, rečima:

גמר חתימה טובה

NEKA STE UPISANI U KNJIGU ŽIVOTA
Gmar hatima tova

.

Takođe, na današnji dan peva se i Kol Nidrej (כל נדרי), odnosno deklaracija pre prve večeri ovog najvećeg jevrejskog praznika. Dana iskupljenja. Tehnički Kol Nidre možda i ne spada u klasične molitve, iako se uglavnom ubraja u njih, dok svakako predstavlja jednu veoma emotivno snažnu i upečatljivu pesmu iz srednjeg veka, kojom se stvara svojevrsni, dramitačni, uvod u Jom Kipur. Otud se i kaže da je to veče Kol Nidre-a. Napisana je originalno na aramejskom jeziku i njen naziv je uzet iz uvodnih reči koji doslovno znači – svi zaveti.

Ovde ne smemo izostaviti ni Adon Ha’Selihot (אדונ הסליחות), još jedan važan i takođe sastavni element ovog važnog običaja koji je svojevrsni temelj.

Kol Nidrej (כל נדרי)

.


.

Jom kipurski obred

Samo da budem je blagoslov. Samo da živim je svetinja.

– Abraham Jošua Hešel

Jom Kipur je dan prinošenja žrtve, očišćenja od greha i praštanja. Prinošenje žrtava je bilo propraćeno posebnim obredima i mnogi mnogobožački narodi kao što su Grci, Rimljani i Vavilonci vršili su slične obrede u vidu prinošenja žrtve, međutim, postoji suštinska razlika između obreda očišćenja kod Jevreja i obreda kod Vavilonaca i drugih starih naroda. Oni su se brinuli za očišćenje svojih svetišta, kralja i kraljevstva, pri čemu je narod ostajao po strani. Kod Jevreja je obred obavljan radi očišćenja svih i praštanja svima – velikom svešteniku, sveštenicima i celom narodu.

U ranu zoru, pre nego što zakukuriče prvi petao, dvorište hrama je već bilo puno naroda. Na krovu su stajali sveštenici i očekivali da se pojavi prvi zrak sunca. Tada je započinjalo prvo ritualno pročišćenje, odnosno kupanje, koen gadola. Toga dana kupao bi se se pet puta, a noge je prao deset puta, posle svake faze jom kipurske službe. Kupanje i pranje se obavljalo u posebnom odeljenju hrama. Posle ritualnog kupanja skinuo bi svoju uobičajenu odeću, oblačio zlatnu odoru, prao ruke i noge u zlatnom lavoru i započinjao dnevni obred. Narod je bio očaran sjajnim prizorom sveštenika u zlatnoj odori sa zlatnom krunom na glavi, skupocenim draguljima na grudima i zlatnim zvončićima na rubovima purpurne odore. On bi zatim palio miomirise na zlatnom žrtveniku i uređivao sveće na menori. Time se završavao svakodnevni jutarnji obred i započinjao obred za Jom kipur. Koen gadol je svlačio zlatnu odoru i oblačio odeću od beloga platna.

Obred u hramu je počinjao prvom ispovešću koena gadola. On je ispovedao svoje grehe i grehe svojih ukućana. U molitvi je tri puta izgovarao mistično ime Boga (Šem Ha’Meforaš, שם המפורש), a narod bi pri pomenu Imena ničice padao na zemlju. Obred se nastavljao određivanjem žrtvenog jarca, azazela (עזאזל) – dva jarca istog izgleda, iste veličine i iste novčane vrednosti stajala bi pored žrtvenika, a glave su im bile okrenute prema svetilištu. Tu je bila urna u kojoj su se nalazile dve jednake zlatne pločice. Prvosveštenik bi ih izvlačio i stavljao po jednu na glave oba jarca. Zatim je vezivao crvenu traku za rog onog jarca koji je bio određen da ponese u pustinju sve grehe naroda.

Koen gadol se zatim penjao na postolje na kojem se nalazio žrtvenik, punio zlatnu posudu potpaljenim ugljem, sipao pregršt tamjana u zlatnu kutlaču, a potom, sa posudom u jednoj i kutlačom u drugoj ruci, kretao lagano prema velikom svetilištu. Između dve zavese ulazio je u veliko svetilište, gde je odvojen od svih stajao u polutami, jedva vidljiv, tek malo osvetljen užarenim ugljem.

Tu bi na kamen temeljac polagao posudu, posipao je tamjanom i povlačio se u predsoblje, gde je izgovarao određenu molitvu. Posle toga, ponovo je odlazio u dvorište, uzimao lavor i krv, vraćao se u veliko svetilište i prskao krv po zavesi, jednom nagore i sedam puta na dole, uz glasno brojanje. Potom je odlazio u pretsoblje i stavljao lavor na zlatni stalak.

Po završetku obreda oproštaja greha počinjenih prema svetilištu, prelazilo se na simboličan obred prenošenja greha celog naroda na žrtvenog jarca. Veliki sveštenik je prilazio jarcu, stavljao na njega ruke i po treći put se ispovedao, ovoga puta u ime celog naroda. Zatim je izvodio jarca iz hrama i predavao ga jednom svešteniku. Oko njih se skupljala masa naroda koja je uzvikivala:

Požuri i odlazi!

 

Posle toga prao bi ruke i noge, skidao odeću, kupao se, oblačio zlatnu odoru, ponovoprao ruke i noge, prinosio dodatnu žrtvu (musaf, מוסף) za Jom kipur, ponavljao obred pranja, skidao zlatnu odoru, kupao se, oblačio belu odoru, poslednji put prao ruke i noge, i najzad ulazio u veliko svetilište po posudu za ugalj i kutlaču.

Time bi bio završen jom kipurski obred.

Postoji verovanje da mrtva stvar može zameniti čoveka u nesreći. Na primer, kad se razbije neka skupocena stvar, ljudi se teše i kažu:

Neka to bude kapara (כפרה) za sve nas.

.

– IZBOR TEMA –

– PRIČE IZ VEČNOSTI –


Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.