Najsvetiji dan - Jom Kipur (יום הכיפורים)

Jom Kipur (יום כיפור)

/ Šabat Šabata pred Svetinjom nad Svetinjama /


א ד ג י ת ץ ק ר ע ש ט ן נ ג ד י כ ש ב ט ר צ ת ג ח ק ד ט נ ע י ג ל פ ז ק ש ק ו צ י ת

Ti koji praštaš, Adon Ha’Selihot אדונ הסליחות

Jom Kipur najveći je i najznačajniji dan u godini u jevrejskom kalendaru. Ujedno je to bio i jedini dan kada bi samo prvosvešteniku, koen gadol-u (כהן גדול), bilo dopušteno da, uklanjajući svoje zemaljsko remenje i odeždu, uđe u Hram (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש) pred Kovčeg zaveta (Aron Ha’Berit, ארון הברית), nag… zazivajući Četvoroslovno ImeTetragramaton (Adonaj, יהוה), nudeći žrtvu i insens kao vîd kolektivnog iskupljenja čitavog Jevrejskog naroda (am Jisrael, עם ישראל). Tako je koen gadol, ili na još starijem aramejskom jeziku – kahana raba, bila je i ostala titula za vrhovnog verskog poglavara i punomoćnika još od ranog post-egipatskog perioda, pa sve to rušenja Prvog Hrama oko 70. godine nove ere.

No, u davna vremena Kraljevine Izraela (Mamlehet Jisrael, ממלכת ישראל) i Judeje (Mamlehet Jehuda, ממלכת יהודה), odnosno tzv. Sjedinjenog Kraljevstva (Ha’Mamleha Ha’Meuhedet, הממלכה המאוחדת), korišćeni su i drugi, danas manje poznati, termini za ovaj vrhovni verski autoritet koji je imao dozvolu da ide najdalje u izvršavanju najviših duhovnih dužnosti. U moderna vremena ova praksa ostala je sačuvana kroz učešće u Jom kipurskoj službi nekog iz genetske linije koanima, odnosno drevnih prvosveštenika, koji na današnji dan daju svoj blagoslov – Birkat Koanim (ברכת כהנים).

Dakle, Jom kipurski obred predstavlja jedinstveni čin u godini i jedini je trenutak kada je bilo dopušteno izgovoriti Ime (יהוה) Boga, odnosno: Ono Ime koje se uzaludno ne izgovara i koje svakim drugim danom u godini čitamo odgovarajućom, i prikladnom, zamenskom reči.

Sve to usled vrlo jasnog uputstva, kojeg se generacije i generacije Jevreja pedantno pridržavaju:

ליראה את השם הנכבד והנוֹרא הזה את יהוה אלהי

L’jare et Ha’Šem ha’nihbad ve’ha’nore ha’ze et Adonaj eloejha
Boji se slavnog i strašnog Imena Gospoda svog
(Ponovljeni zakoni 28:58)

.

Otud Ga oslovljavamo:

אדוני Adonaj
Gospod

השם Ha’Šem
Ime

המקום Makom
Mesto

.

Jom (יום) je na hebrejskom jeziku znači – dan, dok reč kipur (כיפור) dolazi od korena koji označava iskupljenje i koja se povezuje s biblijskim nazivom za pokrivač Zavetnog kovčega – kaporet (הכפורת). Upravo se ovih dana, za vreme strašnih dana pokajanja (jamim noraim, ימים נוראים) između Jevrejske nove godine (Roš Ha’Šane, ראש השנה) i Jom Kipura, ljudske sudbine vagaju, upisuju i pečatiraju u Knjigu Života (Sefer Ha’Hajim, ספר החיים). Ovim jedinstvenim metafizičkim činom sumira se prethodna i određuje tok čitave naredne godine.

Presuda biva pečatirana rečima:

גמר חתימה טוב
Gmar hatima tova


NEKA STE UPISANI U KNJIGU ŽIVOTA

.

Ujedno se danas peva i Kol Nidrej (כל נדרי), odnosno deklaracija pre prve večeri ovog najvećeg jevrejskog praznika iskupljenja. Napisana je originalno na aramejskom jeziku i njen naziv je uzet iz uvodnih reči koje doslovno znače – svi zaveti. No tehnički Kol Nidre možda i ne spada u klasične molitve, iako se uglavnom ubraja u njih, ali svakako predstavlja jednu veoma emotivnu, snažnu i upečatljivu pesmu iz srednjeg veka, kojom se stvara svojevrsni, dramitačni, uvod u sve prethodno pomenuto. Otud se i kaže da je ovo veče i Kol Nidre-a.

Avinu Malkenu אבינו מלכנו


.

Dublji uvid u drevni

Jom Kipurski obred

.

Samo da budem je blagoslov. Samo da živim je svetinja. Abraham Jošua Hešel

Jom Kipur je bio dan prinošenja žrtve, očišćenja od greha i praštanja. Prinošenje žrtava (korban, קרבן) je bilo propraćeno posebnim obredima i mnogi mnogobožački narodi kao što su Grci, Rimljani i Vavilonci vršili su slične obrede u vidu prinošenja žrtve, međutim, postoji suštinska razlika između obreda očišćenja kod Jevreja i obreda kod Vavilonaca ili drugih starih naroda. Oni su se brinuli za očišćenje svojih svetišta, kralja i kraljevstva, pri čemu je narod ostajao po strani, dok je kod Jevreja obred obavljan radi očišćenja svih i praštanja svima:

כהן גדול koen gadolvelikom svešteniku

כהנים koanim sveštenicima

כל עם kol amcelom narodu

.

U ranu zoru, pre prvih petlova, dvorište Hrama već bi bilo puno naroda. Na krovu su stajali sveštenici i očekivali da se pojavi prvi zrak sunca. Tada je započinjalo prvo ritualno pročišćenje (mikve, מקווה), odnosno kupanje, koen gadol-a. Toga dana kupao bi se se pet puta, a noge je prao deset puta i to posle svake faze jom kipurske službe. Nakon ritualnog kupanja oblačio bi zlatnu odeždu, prao ruke i noge u zlatnom lavoru i započinjao dnevni obred.

Narod bi bio očaran sjajnim prizorom sveštenika u zlatnoj odori, sa zlatnom krunom na glavi, dragocenim draguljima na grudima i zlatnim zvončićima na rubovima purpurne odežde. On bi zatim palio miomirise na zlatnom žrtveniku i uređivao sveće na menori.

Time se završavao svakodnevni jutarnji obred i započinjao obred za Jom kipur.

Svlačio bi zlatnu odoru i oblačio odeću od belog platna.

Obred u Hramu započinjao bi ispovešću prvosveštenika. On je ispovedao svoje grehe i grehe svojih ukućana. U molitvi je tri puta izgovarao mistično ime Boga (Šem Ha’Meforaš, שם המפורש), a narod bi pri pomenu Imena ničice padao na zemlju. Obred se nastavljao određivanjem žrtvenog jarca, azazela (עזאזל) – dva jarca istog izgleda, iste veličine i iste novčane vrednosti. Stajali bi pored žrtvenika, glavama okrenutim prema svetilištu. Tu je bila urna u kojoj su se nalazile dve jednake zlatne pločice.

Prvosveštenik bi ih izvlačio i stavljao po jednu na glave oba jarca. Zatim je vezivao crvenu traku za rog onog jarca koji je bio određen da ponese u pustinju sve grehe naroda.

Koen gadol se zatim penjao na postolje na kojem se nalazio žrtvenik, punio zlatnu posudu potpaljenim ugljem, sipao pregršt tamjana u zlatnu kutlaču, a potom, sa posudom u jednoj i kutlačom u drugoj ruci, kretao lagano prema velikom svetilištu. Između dve zavese ulazio je u veliko svetilište (miškan, משכן), gde je odvojen od svih stajao u polutami, jedva vidljiv, tek malo osvetljen užarenim ugljem.

Tu bi na kamen temeljac polagao posudu, posipao je tamjanom i povlačio se u predsoblje, gde bi izgovarao određenu molitvu. Posle toga, ponovo je odlazio u dvorište, uzimao lavor i krv, vraćao se u veliko svetilište i prskao krv po zavesi, jednom nagore i sedam puta na dole, uz glasno brojanje. Potom bi odlazio u pretsoblje i stavljao lavor na zlatni stalak.

Po završetku obreda oproštaja greha počinjenih prema svetilištu, prelazilo se na simboličan obred prenošenja greha celog naroda na žrtvenog jarca. Veliki sveštenik je prilazio jarcu, stavljao na njega ruke i po treći put se ispovedao, ovoga puta u ime celog naroda.

Zatim je izvodio jarca iz hrama i predavao ga jednom svešteniku. Oko njih se skupljala masa naroda koja je uzvikivala:

Požuri! Odlazi!

 

Nakon toga bi prao ruke i noge, skidao odeću, kupao se, oblačio zlatnu odoru, ponovo prao ruke i noge, prinosio dodatnu žrtvu (musaf, מוסף) za Jom kipur, ponavljao obred pranja, skidao zlatnu odoru, kupao se, oblačio belu odoru, poslednji put prao ruke i noge, i najzad ulazio u veliko svetilište po posudu za ugalj i kutlaču.

Time bi bio završen jom kipurski obred.

Postoji verovanje da mrtva stvar može zameniti čoveka u nesreći. Na primer, kad se razbije neka skupocena stvar, ljudi se teše i kažu:

Neka to bude kapara (כפרה) za sve nas.

MISAONI ZAPISI


Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Polja označena zvezdicom (*) su obavezna. Uneti email neće biti javno dostupan, niti deljen s trećim licima.