Praznici

.

Pod pojmom praznik obično se podrazumeva dan odmora ispunjen aktivnostima koje doprinose dobrom raspoloženju i stoga praznici ne predstavljaju samo nužni predah u radom ispunjenoj svakodnevnici, već i mogućnost obnove životne snage. Oni prate tok kalendarske godine s n enim ritmičnim promenama, tok ljudskog života, kao i događaje u narodu i društvu uopšte koji znače neku prekretnicu i vredni su po-mena, odnosno nezaborava. Praznici su još od pradavnih vremena povezani s religijom i mitolologijom. Stari praznici lovaca, stočara, zemljoradnika, praznici prvog ulova, prvine od stada, prvih plodova žetve i berbe, skoro uvek su bili praćeni prinošenjem žrtava uz ritualnu gozbu, pesmu, razna nadmetanja, međusobne posete i razmenjivanje poklona.

Do današnjih dana oni su zadržali svoje bitno obeležje neradnog dana posvećenog porodici i najbližima, dan veselja, ali i dan kada se čovek predaje mislima i molitvama.


.

Šabat (שבת)

Sedmi dan u sedmici, Šabat, počinje u petak sa zalaskom sunca, a završava u subotu posle zalaska sunca. Šabat je največi jevrejski praznik. To je dan odmora, kada prestaje fizički rad i svaka poslovna aktivnost. On je vezan za dva biblijska događaja: za stvaranje sveta i robovanje Jevreja u Egiptu. U Bibliji stoji da je Bog za šest dana stvorio svet, a sedmi dan se odmarao. Povezan sa stvaranjem sveta, Šabat se smatra simbolom večnog sporazuma između Boga i jevrejskog naroda o nužnosti rada i obaveza odmora, jer i rad i odmor jednako su važni za ljudsku blagodet. Misao o odvajanju jednog dana u sedmici za odmor i o obavezi da se čovek jednom nedeljno otrgne od svakodnevnih briga i poslova, predstavlja jedinstvenu pojavu u antičkom svetu.

”Ne zaboravi da praznuješ dan subotnji. Šest dana radi i posvršavaj poslove svoje, a sedmi dan je Šabat, odmor gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nikakav posao, ni ti, ni tvoj sin, ni tvoja kći, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni životinje tvoje, ni stranac koji se nađe unutar kapija tvojih.” (II knj. Mojsijeva, g. 20, 8) i “Ne zaboravi da si rob bio u zemlji egipatskoj. Zato ti je zapovedio Gospod Bog tvoj da praznuješ dan subotnji.” (V knj. Mojsijeva, 15, 15).

.

Poreklo Šabata i način njegovog praznovanja gube se u magli starine, kao što je to slučaj i sa ostalim jevrejskim praznicima. Iz oskudnih podataka kojima se raspolaže, vidi se da u doba Prvog hrama Šabat nije bio samo dan odmora, nego i dan veselja i razonode. Ljudi su se na Šabat okupljali u Jerusalimu da proslave praznik, posećivali su Hram, ali su taj dan koristili za putovanja po zemlji i posete rođacima i prijateljima. U to vreme su veliki značaj imali praznici Pesah (פסח), Šavuot (שבועות) i Sukot (סוכות‎) koji su bili nerazdvojno vezani za život jevrejskog seljaka (Za vreme tih praznika ljudi su odlazili na hodočašće u Jerusalim (שלוש רגלים, šaloš regalim, tri hodočasna praznika) i u Hramu prinosili žrtve). U odnosu na te praznike, Šabat nije mogao imati veliku ulogu. Međutim značaj Šabata raste već u periodu ranog vavilonskog ropstva, kada dobija dublji, duhovni sadržaj. U progonstvu, u stranoj sredini, u želji da se očuva nacionalno postojanje, Šabat kao i obrezivanje (berit mila, ברית מילה), postaje znak raspoznavanja i zamena za obrede vezane za Hram u Jerusalimu (bejt amigdaš, בית המקדש). Šabat i Berit-mila postaju glavni simbol jevrejske vere. Po povratku iz vavilonskog ropstva, Sanhedrin je ozakonio strogo poštovanje Šabata, a za prekršitelje predvidela najtežu kaznu.

U doba Drugog hrama institucija Šabata se zasnivala na dva motiva: humanom i verskom. Na tim osnovama Šabat se razvijao u dva pravca. S jedne strane jako se povećao broj strogih propisa protiv svake vrste rada. Nabraja se 39 glavnih kategorija poslova zabranjenih na Šabat, kao i mnogo drugih, koji se iz njih izvode. S druge strane, Jevreji su subotom, pored fizičkog doživljavali i duševni odmor. Jevrejin nije doživljavao Šabat kao teret, nego kao dan istinskog uživanja i duhovnog uzdizanja. U vreme Drugog hrama, postojale su asketske sekte, Samarićani, Eseni, a docnije i Karaiti koji su zabranjivali da se na Šabat koristi vatra i svetlo, čak i onda kada su bili upaljeni pre Šabata.

Fariseji su, umnogome ublažili strogost Šabata i očuvali ga za radost i uživanje. Svojim tumačenjem dozvolili su korišćenje vatre i svetla ako su bili upaljeni pre Šabata. Oni su dozvoljavali kršenje Šabata, ako se radilo o ukazivanju pomoći bolesniku ili spasavanju života. Takav Šabat ostavio je pečat celokupnom životu Jevreja i postao tekovina jevrejstva koja je najviše uticala na način zivota civilizovanog čovečanstva.

.

Roš Ašana (ראש השנה)

Roš Ašana (glava godine) je jevrejski praznik koji oznacava pocetak nove jevrejske godine Slavi se prvog dana meseca Tišri, koji je sedmi mesec u jevrejskom kalendaru. Roš Ašana predstavlja početak zvanične nove godine u jevrejskom kalendaru – a tradicionalno predstavlja jedno od četri “oznacavanja nove godine” koja su odredjivala različite godine u različite svrhe (vezano za ljude, životinje, žitarice, voće, …). Roš Ašana je nova godina za ljude, životinje i pravne poslove, ali i dan koji odredjuje početak računanja kalendarske godine. Po jevrejskoj tradiciji Roš Ašana simbolično predstavlja dan nastanka sveta, odnosno univerzuma. Šofar napravljen od ovnujskog roga Roš Ašana, kao i drugi jevrejski praznici, predstavlja dan odmora. Roš Ašana se obeležava duvanjem u šofar, stari muzicki instrument (vrsta horne/roga) koji se pravi od ovnujskog roga (može biti i od roga jarca, ili nekih vrsta antilopa ili gazela, ali ne od krave), što simbolicno treba da izazove budjenja slušalaca iz “dremeža” i upozoravanje na “dolazeci sudnji dan”.

Tradicionalni hebrejski pozdrav za Roš Hašana jeste šana tova (שנה טובה), u prevodu “dobra godina”, ili šana tova ve’metuka (שנה טובה ומתוקה) što znači “dobra i slatka godina”. “Šana tova” je ustvari skraćena verzija za “L’šana tova tikatevu”, koja bi u direktnom prevodu značila “Budite upisani (u Knjigu Života) za dobru godinu”, ali ima šire simbolično značenje:

Neka ovaj novogodišnji pozdrav poželi svima dobru godinu i dobar Božji sud.

.

Jevrejski kalendar predstavlja luno-solarni kalendar, koji odredjuje lunarnu godinu baziranu na dvanaest lunarnih meseci sa 29 ili 30 dana, i sa jednim interkalarnim lunarnim mesecom koji se dodaje sedam puta u periodu od 19 godina (jedanput na dve do tri godine), da bi sinhronizovao 12 lunarnih ciklusa sa nešto dužom solarnom godinom. Roš Ašana obično pada u vreme meseca septembra po Gregorijanskom kalendaru, što za period 2010-te do 2012-te godine odgovara: jevrejska godina 5771 počinje po zalasku sunca 8. septembra 2010, jevrejska godina 5772 po zalasku sunca 28. septembra 2011 i jevrejska godina 5773 po zalasku sunca 16. septembra 2012. Istorijski gledano, u stara vremena je početak jevrejske godine bio u jesen i koincidirao je sa početkom poljoprivredne godine. Jevrejska godina je pratila sezone setvi, rasta i žetvi kukuruza i ostalih žitarica, u skladu sa postojecim kišnim periodima, kao i sezone uzgoja i branja voća. U odnosu na nju uspostavljen je i redosled slavljenja drugih velikih poljoprivrednih praznika i proslava u toku same kalendarske godine.

Sto postavljen za Roš Ašana obavezno uključuje jabuke i med, koji simbolizuju “slatku novu godinu”, ali se i druga raznovrsna jela koja nose odredjenu simboliku mogu naci na trpezi. U zavisnosti od lokalnih običaja uobičajen je kuvani jezik ili drugi delovi glave životinja ili riba, čime se simbolično ukazuje na “glavu godine”. Druga hrana koja se tradicionalno servira jesu urme, crni pasulj, praziluk, spanać i tikva, a u mnogim jevrejskim zajednicama i nar. Upotreba jabuka i meda je uvedena relativno kasno, tokom srednjeg veka od strane Aškenaza, ali je danas uglavnom opšte prihvaćena. Tipično, servira se i okrugli upleteni hleb hala (חלה) koji simbolizuje zaokružene godišnje cikluse. U aškenaskim zajednicama su uobičajena i posebno pripremljena jela od mlevene ribe (gefelte fish) i kolač sa medom leka (leka). Druge noći Roš Ašana se servira sveže voce što treba da simbolizuje blagoslovenu narednu godinu.

Upleteni hleb hala posut susamom na poslužavniku U jevrejskoj tradiciji, Roš Ašana nije vreme veselih proslava – naprotiv, deset dana koji slede Roš Ašana i završavaju se sa najsvetijim jevrejskim praznikom Jom Kipur, prestavljaju period Velikih Praznika – poznat kao Strašni Dani (jamim noraim, ימים נוראים), odnosno Dani Pokajanja. To je vreme ozbiljnih razmišljanja i samoispitivanja, vreme sagledavanja grehova iz prethodne godine i pokajanja pre dolaska samog Jom Kipura. Među mnogim običajima vezanim za ovaj period jeste i traženje pomirenja i oproštaja od onih kojima je naneta nepravda tokom godine, kao i pokajanje za učinjene grehe prema drugima.

.

Jom Kipur (יום הכיפורים)

Jom Kipur, (poznat i kao Dan pokajanja), smatra se najsvetijim i najsvečanijim jevrejskim praznikom. U osnovi praznika je “pokajanje” i “pomirenje”. Jevreji tradicionalnoobeležavaju ovaj sveti dan 25-to časovnim potpunim postom i posvećenošću molitvama. Hrana, piće, kupanje, poslovi sa uljem (miropomazanje, trljanje, mazanje, čak i dodirulja), i bračni odnosi su zabranjeni. Post počinje po zalasku sunca, a završava sa početkom noći narednog dana. Služba za Jom Kipur počinje molitvom Kol Nidre (כל נדרי), koja je ustvari jedna “aramejska deklaracija”, a “recituje” se, odnosno peva, u sinagogi pre početka večernje službe za Jom Kipur (mora biti pre zalaska sunca). Iako ne predstavlja klasičnu molitvu, “suvoparni pravni sadržaj” Kol Nidre-a, sa svim pratećim ceremonijalnim dodacima, je još od srednjevekovnog perioda dopunjavan snažnim emotivnim tonovima, tako da predstavlja dramatični uvod u Jom Kipur (zbog čega se ponekad naziva i “noć Kol Nidre”). Napisan je na aramejskom, a ne na hebrejskom jeziku. Ime molitve “Kol Nidre” potiče od uvodnih reči pesme, i znači “svi zaveti”.

Jom Kipur pada desetog dana meseca Tišri po jevrejskom kalendaru, i sa njim se završava period Velikih Praznika. U skladu sa jevrejskom tradicijom, Bog odredjuje na Roš Hašana svačiju sudbinu za tekuću godinu i upisuje je u “Knjigu Života”, i čeka do Jom Kipura da “zapečati” svoju odluku. U vreme Velikih Praznika, odnosno Strašnih Dana (“Jomim Noraim”), religiozni Jevreji pokušavaju da izmene svoje ponašanje i traže oproštaj za sve loše učinjeno prema Bogu i prema drugima. Veče i dan praznika Jom Kipur su predvidjeni za javne i privatne žalbe, ispovedanja i priznavanja krivice. Na kraju praznika, Bog prašta i oslobadja svoje vernike.

Talit (molitveni šal, טלית) se prostire za večernju molitvu – jedina večernja služba tokom cele godine koja se obavlja na ovaj način. Praznik Jom Kipur se završava posebnom službom “Ne’ilah”, a sam kraj praznika Jom Kipur se oglašava duvanjem u šofar, koji označava i kraj posta. Jom Kipur je uvek jednodnevni praznik, u samom Izraelu, ili bilo gde u svetu.

Jom Kipur obeležavaju mnogi “sekularni” Jevreji, koji i ne moraju slaviti ostale jevrejske praznike. Mnogi sekularni Jevreji poste i idu u sinagogu samo na Jom Kipur – šta više za mnoge sekularne Jevreje period Velikih Praznika predstavlja jedino vreme kada dolaze u sinagogu. Neki čak i ne poste, ali obeležavaju praznik u mnogim drugim aspektima.

.

Sukot (סוכות)

Sukot (poznat i kao Praznik koliba) je jevrejski praznik koji se slavi 15-og dana meseca Tišri po jevrejskom kalendaru, što pada u period kraj septembra – kraj oktobra. To je jedan od tri hodočasnicka praznika (hebrejski “Šaloš Regalim”, pored Pesaha i Šavuota) kada Jevreji odlaze na hodočašće u Hram u Jerusalimu. Hebrejska reč “sukot” je množina reči “suka” koja znači “koliba” (ili “kabina”). Praznik Sukot ima dvostruki značaj: istorijski i poljoprivredni. Istorijski, Sukot nas podseća na četrdeseto-godišnji period lutanja naroda Izraela po pustinji nakon izlazka iz Egipta, s namerom da se prisetimo na krhka privremena pokretna staništa (kolibe) u kojima su tada živeli Stari Hebreji. Poljoprivredni značaj praznika se ogleda u izražavanju zahvalnosti za jesenju berbu – to je i praznik žetve/berbe koji se ponekad baš tako i označava: “Festival berbe (žetve voća)”.

Praznik Sukot počinje petog dana po Jom Kipuru, i donosi potpuni preokret u načinu praznovanja, od ozbiljnog duhovnog slavljenja najsvečanijeg praznika u godini Jom Kipura, do radosne proslave jednog od najveselijih praznika (Sukot se ponekad označava i kao “Vreme radovanja”). Ime praznika Sukot se cesto prevodi i kao “Praznik Tabernakla”, koji, kao i mnogi drugi prevodi hebrejskih reci, nije uvek i najbolji. Ovaj prevod posebno zbunjuje zato što se reč “Tabernakl” (iako ima koren u latinskoj reci “tabernaculum” koja ima značenje “šator”) u Bibliji odnosi na zavetni kovčeg – pokretnu svetinju sa najsvetim stvarima iz hrama, koja se na hebrejskom zove “mišhan”. Očigledno je da se hebrejska reč “suka” odnosi na privremeno gradjene kolibe, a sigurno ne na “sveti Tabernakl”.

Koliba “suka” koja se gradi za praznik treba da ima najmanje tri strane (zida) sa ojacanom konstrukcijom, dok cetvrta strana može biti i otvorena. Zidovi mogu biti napravljeni od različitog materijala, uglavnom od platna, drveta, ili metala. Krov treba da je privremeni, lako pokriven sveže posečenim granama sa drveća, ili bilo čime drugim što raste na zemlji. U skladu sa tradicijom, krov treba da obezbedjuje dovoljnu senku, ali i da omogućuje da se kroz njega vide zvezde tokom noći. Tokom praznika Sukot uobičajeno je i obedovanje (serviranje obroka) u samoj kolibi, a ponekada i spavanje, ali ne u slucaju kiše.

Praznik Sukot traje sedam dana, pri cemu se praznično proslavlja prvi dan, uz posebne molitve i prazničnu hranu. Ostali dani su poznati kao Hol HaMoed (odnosno, jednostavno kao “praznicni dani”, חול המועד). Sedmi dan Sukota se naziva “Hošana Raba” (“Velika Hošana” – kao referenca na tradicionalno kružno šetanje vernika tokom jutarnje službe u hramu), i ima takodje poseban značaj. Dva naredna dana po završetku praznika se nazivaju: “Šemini Aceret” i “Simha Tora” i predstavljaju zasebne praznike, ali pošto su povezani sa Sukotom, obično se i posmatraju kao deo ovog praznika.

.

Hanuka (חנוכה)

Hanuka predstavlja proslavu pobede Jevreja Makabejaca nad paganskom grčko-asirijskom vojskom predvodjenom Antiohijem Četvrtim, kao i posvećenja Drugog Hrama koji je bio oskrnavljen tokom njihove okupacije Jerusalima. Svojom pobedom Makabejci su izborili pravo da Jevreji ponovo praktikuju Judaizam i na taj nacin spasili monoteizam u svetu. Istovremeno su i ponovo uspostavili političku nezavisnost za jevrejski narod. To znači da je Hanuka, de facto, proslava jevrejskog nacionalnog preživljavanja i ponovne uspostave verskih sloboda. Kao odgovor na verska proganjanja i zabrane uspostavljene po okupaciji zemlje, Juda Makabi (reč “makabi” znači čekić), sin sveštenika Matateje, i njegovih četvoro braće su organizovali pokret otpora čiji su sledbenici poznati pod imenom Makabejci. Primenjujući taktiku gerilskog ratovanja, Makabejci su za “divno čudo” uspeli da isteraju znatno moćniju grčko-asirijsku vojsku iz Judeje. Po izvojevanoj pobedi, 25-tog dana meseca kisleva (po jevrejskom kalendaru) godine 165-te p.n.e pristupilo se osvećenju i “pročisćenju” Hrama. Na osnovu zapisa u Talmudu, pronadjeno ulje za osvetljenje Hrama bilo je dovoljno za samo jedan dan, ali je ono gorelo, za “divno čudo”, punih osam dana i noći – tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se dopremi nova količina ulja.

Hanuka je praznik svetlosti i traje osam dana i noći. U znak sećanja na sva čuda koja su se desila, za Hanuku se koristi poseban osmokraki kraki svečnjak (sa dopunskim devetim krakom za svećicu na sredini svečnjaka), poznatim pod imenom “Menora za Hanuku” ili “Hanukija”, koji gori tokom svih osam dana i noći proslave praznika. Paljenje svećica u svečnjaku predstavlja centralni čin celokupne proslave Hanuke. Prve noći praznika pali se prva svećica, a svake naredne noći jos po jedna dopunska svećica; plamen se raznosi posebnom svećicom koja se čuva na kraku na sredini svečnjaka. Na taj način, poslednjeg dana praznika Hanuke gore svih osam svećica na Hanukiji, simbolizujući osam dana i noći neprekidnog gorenja ulja u Hramu po pobedi Makabejaca. Paljenje svečica treba obavljati blizu prozora ili vrata, kako bi se svima oglasila čuda koja su se tada dogodila. Tokom paljenja svećica, tradicionalno se izgovaraju blagoslovi i peva stara pesma “Hanerot Halalu”, a potom pesma “Maoz Cur”.

Hanuka je veseli praznik, posebno za decu. Po paljenju svećica, svi članovi porodice (a često i pozvani gosti) se okupljaju oko trpeze gde se uz jelo i igranje igara proslavlja praznik. Tradicionalna hrana za Hanuku je pržena i pripremljena sa dosta ulja, u znak sećanja na čudo da je mala količina ulja gorela osam dana i noći. Najpopularnije jelo je aškenaskog porekla: “krompir-šnicla”, koja predstavlja vrstu palačinke od krompira (“latkas” na jidišu, “livivot” na hebrejskom). Danas se jedu i posebne krofne za Hanuku, poznate kao “sufganiot” na hebrejskom. Za Hanuku se i tradicionalno igra “dreidel” (sivovon na hebrejskom), igra sa čigrom čija su pravila toliko prosta da ih mogu igrati zajedno svi članovi porodice, od najmladjih unuka do najstarijih baka i deka. Tradicionalni običaj davanja džeparca (novca) deci za Hanuku, danas je u mnogim jevrejskim porodicama prerastao u običaj deljenja poklona za Hanuku.

.

Tubišvat (ט”ו בשבט)

Tubišvat (takodje poznat medju Sefardima pod imenom “Frutas”) je jevrejski praznik u mesecu ševat (po jevrejskom kalendaru), obično negde oko kraja januara ili početkom februara, kojim se označava “Nova godina drveća” (na hebrejskom: Roš Ašana La’Ilanot). Tubišvat je jedan od četri novogodišnja praznika koji se spominju u Mišni. Uobičajeno je da se sadi drveće i jede suvo i koštunjavo voće, posebno smokve, urme, suvo groždje, mahune i bademi. U vreme praznika Tubišvat u Izraelu obično cveta divlji badem. Bademovo drvo u cvetu na Tubišvat U srednjem veku, Tubišvat je proslavljan uz gozbu voća, a u skladu sa opisom praznika iz Mišne kao jednog od novogodišnjih praznika. U XVII veku je uveden i običaj Tubišvat večeri (tu bišvat seder, טו בשבט סדר), kojim se simbolično obeležavao značaj voća i drveća u zemlji izraelskoj. Verovalo se da se jedenjem deset vrsta voća i pijenjem četiri vrste vina po odredjenom redosledu, i uz recitovanje odgovarajućih blagoslova, ljudski rod i celi svet može dovesti bliže duhovnom savršenstvu. Danas je u Izraelu značaj Tubišvat večeri ponovno oživljen i slave je mnogi Jevreji, kako religiozni tako i sekularni. Posebne priče (hagadot) su napisane za ovu priliku.

Suvo voće i badem se tradicionalno jedu za Tubišvat Tubišvat je jevrejski Dan drveća. Ekološke organizacije u Izraelu i dijaspori su uključile ovaj praznik u razne programe za zaštitu životne sredine. U izraelskim kubucima, Tubišvat se slavi kao poseban poljoprivredni praznik. Preko milion ljudi učestvuje svake godine u sadjenju drveća na ovaj praznik, u programu pošumljavanja koji organizuje Jevrejski Nacionalni Fond.

U znak poštovanja praznika Tubišvat koji simbolizuje budjenje prirode kroz cvetanje badema, mnoge jevrejske institucije su prihvatile ovaj dan za svoj interni praznik, i proslavljaju svoju godišnjicu na ovaj dan.

.

Purim (פורים)

Purim je praznik kojim se slavi oslobodjenje jevrejskog naroda u starom persijskom carstvu od Hamanove zavere da ga uništi, kako je zapisano u Bibliji – Knjizi o Esteri, ili na hebrejskom “Megilat Ester”. Jevreji iz Kraljevine Judeje koji su bili odvedeni u vavilonko ropstvo u 6-tom veku p.n.e., našli su se pod persijskom vlašću kada su Persijanci osvojili Vavilon. Estera, prelepa mlada Jevrejka bez roditelja je živela u Persiji pod starteljstvom svog ujaka Mordehaja, jednim od Jevreja pravednika (u hebrejskoj tradiciji pravednici su poznati pod imenom “cadik”). Medjutim, lepa Estera je bila uzeta protiv svoje volje u harem Ahašveroša, kralja Persije. Sam Kralj Ahašveroš voleo je Esteru najviše od svih svojih žena, ali mu ona ništa nije rekla o svom jevrejskom poreklu.

Kraljica Estera na persijskom dvoru saznaje loše vesti Prema Knjizi o Esteri. Haman, veliki carski vezir Kralja Ahašveroša planirao je da pobije sve Jevreje, ali je njegov plan bio osujećen od strane Estere, koja je uspela da nagovori Kralja da, umesto Hamana, postavi na mesto velikog vezira Mordehaja, u to vreme dvorskog službenika, inače Esterinog rodjaka i očuha. Jevrejiima je najednom bilo omogućeno, umesto da budu žrtve jedne zločinačke zavere, da se obračunaju sa svoim neprijateljem. Dan posle ove pobede je proglašen za praznik gozbe i veselja. Ime praznika “Purim” potiče od reči “kocka” koja upućuje na “bacanje kocke”, jer je Haman na taj način planirao da odredi datum kada će uništiti Jevreje. Zla sudbina Jevreja je bila izmenjena zahvaljujući herojskom angažovanju Estere, koja je povela borbu za preživljavanje Jevreja i pravim čudom uspela da preokrene dan njihovog uništenja u dan njihovog radosnog oslobadjanja.

Purim se slavi svake godine 14-tog dana meseca adara po jevrejskom kalendaru, koji obično pada krajem februara ili početkom marta. Kao i Hanuka, i Purim ima više nacionalni nego verski značaj, i spada u grupu praznika koji nisu strogo regulisani u Tori (jevrejskoj Bibliji). U tom smislu, dozvoljeno je raditi na ovaj praznik, uključujući i fizički rad, iako u nekim delovima jevrejske zajednice postoje odredjena ograničenja po ovom pitanju.

Purim je najveseliji od svih jevrejskih praznika. Vremenom se razvio širok spektar različitih načina proslave Purima. Tradicionalno za Purim se čita priča iz knjige o Esteri, i to uveče i sledećeg jutra (Purim kao i svi drugi jevrejski praznici počinje uveče, po zalasku sunca). Tokom čitanja se galamom ismejava ime zlobnika Hamana, za šta se koristi posebna drvena čegrtaljka poznata pod jidiš imenom “grager”. Za praznik Purim su uobičajeni žurevi po kućama, priredbe, maskenbali, takmičenja za izbor lepotica, kao i davanje poklona u hrani i piću.

Odraslima je dozvoljeno da piju sve dok ne dodju u stanje da više ne prave razliku izmedju reči “prokleti Haman” i “blagosloveni Mordehaj”. Trouglasti kolačići punjeni voćem zvani hamantašen, koji podsećaju na Hamanov trouglasti šešir, su posebno popularni i uobičajeni. Na Purim se mnogi oblaće u maskirne kostime i nose maske, slično kao što se to radi za Noć veštica. U najkraćem, četri glavne aktivnosti (dobra dela, tzv. micve) za praznični dan jesu: zajedničko čitanje Knjige o Esteri, davanje poklona sa hranom prijateljima, dobrovoljna davanja za siromašne i praznična trpeza.

.

Pesah (פסח)

Pesah je sveti jevrejski praznik koji nas podseća na oslobodjenje starih Hebreja iz misirskog ropstva (Misir – Stari Egipat). Praznik počinje 14-tog dana meseca nisana po jevrejskom kalendaru (odgovara periodu mart – april) i predstavlja jedan od tri “hodočasnička” praznika, za vreme kojih su Jevreji tradicionalno odlazili na hodočašće u Hram u Jerusalimu. U priči o Egzodusu (Izlasku), u Bibliji piše da je Bog naneo deset velikih nesreća Egipčanima pre nego što je faraon odlučio da oslobodi Jevreje ropstva, pri čemu je deseta nesreća bio pomor svih prvorodjenih, počev od faraonovog sina do prvorodjenog sina običnog sužnja, uključujući i porode domaćih životinja. Jevreji su bili blagovremeno upozoreni da obeleže ulaze u svoje domove posebnim znakom koristeći krv “prolećnog” jagnjeta, a što je predstavljalo zaštitu da nesreća zaobidje njihove domove (odatle i potiče engleski naziv “Passover”, čiji je koren u engleskom glagolu “pass”, što znači “zaobići”). Kada je faraon najzad odlučio da oslobodi Jevreje, znajući da on lako može i da promeni odluku, Jevreji su sve napustili u takvoj žurbi da nisu mogli ni da sačekaju da “naraste” već umešeni hleb. Povodom toga, za vreme trajanja praznika Pesah jede se bezkvasni hleb, a sam praznik se još naziva i “Praznik bezkvasnog hleba”. Maces (ili macot – bezkvasni hleb) predstavlja glavno obeležje ovog praznika. To je posebna vrsta razvučenog (ravnog) hleba koja se pravi samo od brašna i vode, i neprekidno meša tako da ne može uopšte da naraste. Maces se može praviti mašinski ili ručno – ručno pravljeni se naziva “šmura maces” (“nadgledani” ili “čuvani” maces).

Reč “pesah” se prvi put pominje u delu Tore (Biblije) o Izlasku iz Egipta (Eksodus), i uglavnom se tumači kao “zaobišao”, vezano za to da je Bog “zaobišao” kuće Hebreja u vreme bacanja desete anateme (nesreće) na Egipat. Medjutim, reč “pesah” se može odnositi i na jagnje ili jare namenjeno za žrtvovanje povodom praznika Pesah.

Priprema za praznik uključuje i kompletno čišćenje kuće od svih “kvasnih” ostataka hrane i pića, tzv. “hamec”. Hamec (čije je značenje: “kvas”, ili “vrenje”, חמץ) odnosi se ili na proizvode od žitarica koje se dobijaju fermentacijom (kao što su: hleb sa kvascem, neke vrste kolača, i mnoga alkoholna pića), ili na supstance koje izazivaju fermentaciju (kao sto su: kvasac, kiselo testo ili fruktoza iz kukuruznog sirupa). Konzumiranje hameca za vreme praznika Pesah je zabranjeno u svim jevrejskim zajednicama, iako postoje neke razlike u eškenaskim i sefardskim tumačenjima šta hamec tačno uključuje. U vreme samog praznika nije dozvoljeno čak ni posedovati, ili imati i u kući, nešto što se smatra hamecom.

Tradicionalno, jevrejske porodice su se okupljale prve noći Pesaha na posebnu večeru zvanu Seder (naziv potiče od hebrejske reči za “red”, i ukazuje na strogo definisan redosled odvijanja rituala tokom večere, סדר). Za postavku stola koristi se najfiniji porcelan i srebro što ukazuje na poseban značaj samog obroka. Za vreme večere, pričaju se posebne priče o Izlasku (Eksodusu) iz Egipta poznate pod imenom “Hagada” (הגדה). Tokom večeri ispijaju se i četri čaše vina u različitim fazama pripovedanja. Sama procedura pripovedanja Hagade deli veče na 15 pojedinačnih delova sa strogo definisanim protokolom jedenja, pijenja i uopšte, celokupnog ponašanja tokom večere.

Sto postavljen za Seder za Pesah Ritual i simbolika hrane pripremljene za Seder veče evociraju dve osnovne teme tokom večeri: ropstvo i sloboda. Kod Hebreja (starih Jevreja) dan je počinjao sa zalaskom sunca, i završavao se sa sledećim zalaskom sunca. Istorijski gledano, na početku 15-tog nisana po zalasku sunca u Misiru (starom Egiptu), jevrejski narod je bio u ropstvu pod faraonom. Pošto je deseta nesreća pogodila Misir u ponoć, ubivši svakog prvorodjenog sina u celoj zemlji, faraon je dozvolio Hebrejima da mogu ići, efektivno oslobadjajući ih ropstva samo za drugu polovinu noći (jer je ujutru opozvao svoju odluku).

Shodno tome, učesnici u Seder večeri se prvo prisećaju ropstva koje je jos uvek trajalo u prvoj polovini noći, tako što jedu maces (“sirotinjski hleb”), maror (gorke trave koje simbolizuju svu gorčinu ropstva), i haroset (slatku pastu koja predstavlja malter koji su jevrejski robovi koristili za povezivanje cigli). Zatim se prisećaju slobode tokom druge polovine noći, tako što jedu maces (“hleb slobode” a takodje i “hleb tuge”) i afikoman (odlomljeno parče macesa koje se čuva za kraj i ima poseban značaj i tretman), i piju četri čaše vina zavaljeni u svojim stolicama, i umaču povrće u slanu vodu (umakanje je znak dostojanstva i slobode, dok slana voda podseća na prolivene suze Jevreja tokom njihovog ropstva).

Naziv hrišćanskog praznika Uskrs na mnogim jezicima ima koren u reči “pesah” (odnosno njegovom derivativu “pasha”), sa centralnom temom uloge Hrista kao žrtvenog jagnjeta u ljudskom liku – žrtvovanje od strane Boga (1 Korinćani 5:7-8). Takodje, Sinoptičko Jevandjelje navodi da je Hristova Poslednja večera bila Seder večera za Pesah (Luka 22:15-16).

.

Šavuot (שבועות)

Savuot (ili Šavuos – naziv koji koriste Aškenazi; inače u prevodu: “nedelje/sedmice”) je jevrejski praznik koji se slavi po jevrejskom kalendaru 6-tog dana meseca sivana (krajem maja ili početkom juna). Prema tradiciji Šavuot se slavi u znak sećanja na dan kada je Bog dao Toru (Bibliju) svekolikom jevrejskom narodu koji se okupio na Sinajskoj Gori, mada povezivanje praznika Šavuot sa “davanjem Tore” nije eksplicitno navedeno u biblijskim tekstovima. Sam praznik predstavlja jedan od tri “biblijska hodočasnička praznika”. Datum slavljenja Šavuota se direktno povezuje sa praznikom Pesah. U Tori se navodi sedmonedeljno odbrojavanje, koje počinje drugog dana Pesaha i neposredno se nastavlja sa Šavuotom. Šavuot se slavi u Izraelu jedan dan, a u Dijaspori (izvan Izraela) dva dana, iako Jevreji koji slede reformski Judaizam slave Šavuot samo jedan dan i u Dijaspori. Šavuot se takođe povezuje sa sezonom žetve žitarica u Izraelu. U stara vremena, žetva žitarica je trajala sedam nedelja, i predstavljala je vreme zadovoljstava. Počinjala je sa žetvom ječma u vreme Pesaha i završavala se sa žetvom pšenice u vreme Šavuota. Šavuot stoga predstavlja praznik kojim se završava sezona žetve žitarica, slično kao što osmi dan praznika Sukot predstavlja završetak berbe voća. U vreme postojanja Hrama u Jerusalimu, bilo je uobičajeno davanje dve vekne hleba napravljene od žita požnjevenog na Sukot.

Tradicionalno slavljenje praznika Šavuot i danas podrazumeva odsustvovanje sa posla, verski deo i svečani večernji obrok. Šavuot karakterišu i posebni običaji (minhagim). Medju ove običaje, koji su tipičniji u aškenaskim zajednicama, spadaju:

  • Akdamot (אקדמות) – čitanje liturgijskih pesama za vreme jutarnje službe na Šavuot. Sefardi ne čitaju akdamot, već pre večernje službe pevaju pesmu zvanu azharot, koja podseća na biblijske komande, sa navodjenjem pozitivnih komandi prvog dana praznika i negativnih komandi drugog dana.
  • Halav (mleko, חלב) – konzumiranje mlečnih proizvoda kao što su mleko i sir: “cheesecake” (čizkejk) i blinci sa sirom i drugim filom se tradicionalno serviraju za Šavuot. Blinci sa sirom koji se serviraju za Šavuot.
  • Ruta – čitanje Knjige o Ruti (Megila o Ruti) u vreme jutarnje službe. Knjiga o Ruti odgovara prazniku Šavuot po dva osnova: opisu žetve ječma i pšenice, i Rutinoj želji da postane pripadnik jevrejskog naroda, koji se razlikuje time što prihvata Toru (Bibliju). Šta više, na kraju Knjige se opisuje veza Rute sa Kraljem Davidom, odnosno navodi da je Kralj David čukun-unuk Rute. Prema tradiciji, David je bio rodjen i umro na dan Šavuota. Ruta iz naroda Moabita.
  • Jerek (ירק) – ukrašavanje kuća i sinagoga zelenilom. Prema Midrašu, na Sinajskoj Gori je neočekivano procvalo cveće u vreme Mojsijevog primanja Tore (Biblije) na njenom vrhu. Zelenilo takodje simbolizuje i priču o Mojsiju koji je kao tromesečna beba pronadjen u šikari u kolevci koja je plutala na vodi – Mojsije je bio rodjen 7-mog adara i pušten 6-tog sivana (po jevrejskom kalendaru) niz reku Nil – na isti dan na koji je on kasnije doveo jevrejski narod na Sinajsku Goru da dobiju Toru (Bibliju). Sinagoga okićena zelenilom povodom Šavuota.
  • Limud Tora (לימוד תורה) – proučavanje Tore (Biblije) tokom cele noći. Naime, predmet proučavanja može biti bilo koja tema, ali su teme iz Talmuda, Mišne i Biblije najčešće. U mnogim jevrejskim zajednicama, muškarci i žene uzimaju učešča na posebnim časovima i diskusijama sve do same zore.

.

Lag BaOmer (ל״ג בעומר)

Lag BaOmer (medju Sefardima poznat kao Lag LaOmer) je jevrejski praznik koji se slavi trideset-trećeg dana računanja perioda Omer, i pada 18-tog dana meseca Ijara po jevrejskom kalendaru (što odgovara periodu april-maj). Etimološki, ime praznika u potpunosti ukazuje na vreme praznovanja: “Lag” na hebrejskom znači “33. dan” – brojna vrednost hebrejskog slova L (lamed) je “30”, a slova G (gimmel) je “3”, tako da ova dva slova zajedno označavaju “33” (slično kao kod rimskih brojeva). U skladu sa tim, Lag BaOmer znači “33. [dan] u vreme Omer-a”, nasuprot Lag LaOmer koji znači “33-ći [dan] za vreme Omer-a” – očigledno su oba značenja veoma logična i razumljiva. Period Omer (ili “Sefirat Ha’omer” na hebrejskom, ספירת העומר) predstavlja period u kome se broji i glasno navodi svaki dan od četrdeset-devet dana (7 nedelja) izmedju jevrejskih praznika Pesah i Šavuot. Sama reč “omer” označava biblijsku meru za zapreminu (količinu) žitarica. Tradicionalno se, drugog dana Pesaha donosila jedna omer-merica ječma u Hram u Jerusalimu, što je bio znak da se može početi sa korišćenjem žitarica iz najnovije žetve, i predstavljao početak računanja perioda Omer. Na kraju, 50-tog dana od početka računanja (što odgovara prazniku Šavuot), dve vekne hleba napravljene od pšenice su se donosile u Hram, čime je bio označen početak žetve pšenice.

49-dnevni period izmedju praznika Pesah i Šavaot je poznat kao vreme posvećeno razmišljanju, prisećanju i tugovanju, period u kome mnoge stvari nisu dozvoljene, ukjlučujući čak i šišanje. Jedini izuzetak u tom periodu je 33. dan, dan veselog praznika Lag BaOmer. Nema pouzdanih istorijskih podataka kako je došlo do toga, tako da ima više tumačenja (od kojih većina upućuje na drugi vek N.E.) o pozadini nastanka samog praznika:

24 000 učenika i sledbenika Rabi Akive je umrlo u ovom periodu, sa izuzetkom tog dana; oni su umrli jer nisu imali dovoljno poštovanja jedni za druge.

Rimljani su izdali niz edikta i zabrana protiv Jevreja, vezanih za njihov verski život i učenja; ovaj dan je postao dan kada su, pod izgovorom da odlaze na izlet u šumu, jevrejski mislioci, studenti i sledbenici posećivali velikog rabina

Rabi Šimon Bar Johaja u njegovom skrivenom skloništu. Rabi Šimon Bar Johai, autor kabalističkog dela “Zohar”, je sahranjen na brdu Meron u severnom Izraelu; on je poručio svojim sledbenicima da se raduju, a ne da tuguju za njim.

U ovom periodu ponižavajućih rimskih edikta, bilo je čak zabranjeno i paljenje tradicionalne vatre na početku novog lunarnog meseca; Šimon Bar Kokhba je, na taj dan, podigao ustanak protiv tiranije i običaj paljenja vatre je ponovo uspostavljen.

Svi običaji koji su bili u suprotnosti sa tradicionalnim tugovanjem su vremenom uzrokovali potrebu za jednim takvim danom, uključujući održavanja venčanja, šišanja (posebno prva šišanja dece), gadjanje lukom i strelom da se ispuni želja, sagorenje ošišane kose, i dr.

Danas, Lag BaOmer predstavlja praznični dan koji se proslavlja organizovanjem piknika i izleta, uz hranu, muziku, igru, sportske dogadjaje, parade i ostala praznična dogadjanja. Deca se tradicionalno igraju sa lukom i strelom, pale logorske vatre, i učestvuju u drugim veselim dogadjajima. Najčešće, to je i poslednje zajedničko okupljanje pred sezonu letnjih odmora. Takodje, uobičajena su i venčanja na taj dan. U Izraelu, Lag BaOmer je dan kada se organizuju logorske vatre, od kojih se najčuvenija održava u selu Meron (u blizini grada Safed na severu zemlje), mestu u kome je sahranjem veliki mudrac i mistik Rabi Šimon Bar Johai. Gde god da se slavi, Lag BaOmer predstavlja verovatno jedini praznik u Jevrejskom kalendaru koji se u potpunosti slavi napolju, na otvorenom prostoru.

.

– IZBOR TEMA –


Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.