Mojsije (משה)

.

Izlazak iz Egipta i, nakon toga, još značajnija objava zakona na Sinajskoj gori događaji su koji zahtevaju da iza njih stoji snažna ličnost, a tako jedinstvena vera kao što je judaizam mora da ima svog osnivača, kao što je to bilo slučaj s verama koje su se iz nje iznedrile, hrišćanstvom i islamom. O Mojsiju se zna samo ono što stoji u Bibliji. No, ipak nema sumnje da je on bio, kao što je u Petoknjižju (תנ”ך) opisan, vođa, smerodavac i učitelj koji je strpljivo pripremao svoj narod da veruje i pokorava se jednom Jahveu (יהוה).

Religija koju je osnovao Mojsije, više od tri hiljade godina posle njegove smrti i dalje se brižljivo neguje. Ne može se čak ni izbliza shvatiti veličina Mojsijevog ostvarenja ako se, na temelju biblijskih podataka, ne pusti mašti na volju. To nije poziv na udaljavanje od istine već stav da se nadahnuto vođstvo i harizma ne mogu definisati samo na osnovu postojećih podataka. Zato se, uz određene rezerve, uz sve opsežne prikaze Mojsija koje su dali naučnici, istoričari, psihijatri, vernici i objektivisti, tek veliki književnik, Tomas Man, u svojoj pripoveci „Dve ploče sa zakonima” verovatno najviše približio suštini, kako Mojsijeve ličnosti tako i njegove misije.

Prema podacima iz Biblije, Mojsije je bio usvojeni sin jedne egipatske princeze. Njegovo ime – nastalo od glagola koji znači „začeti” – čini deo imena kao što su Tutmes, Ramzes, itd. Raširenost egipatskih imena među Jevrejima, naročito u Levijevom plemenu, objektivna je potvrda predanja o robovanju Izrailjaca u Egiptu. Nijedan narod ne bi za dokazivanje svog porekla namerno izmislio takvu priču o ponižavajućem ropstvu. Ni o izlasku ne postoje dokazi van podataka iz Biblije. Kao što je malo verovatno da bi Izrailjci priču o poniženju učinili ključnim elementom svoje vere da ona doista nije dovela do njihovog spasenja, tako se ni od Egipćana nije moglo očekivati da zabeleže zlosrećnu epizodu u kojoj su ih odbegli robovi nadmudrili. Nemoguće je tačno proceniti koliki je bio broj tih robova. U Bibliji se pominje 600.000 muškaraca pod oružjem, uz žene i decu i mnoštvo ostalih – možda ukupno oko tri miliona ljudi. Mnogo je verovatnije biblijsko predanje o Jakovljevim pratiocima kojih je bilo sedamdeset, koji su se naselili i namnožili u Egiptu, a za čije su potrebe bile dovoljne samo dve babice (Izlazak, 1:15-22), te da je to stanovništvo jedne noći pobeglo i strahovalo od brojnijih egipatskih vojnika koji su pošli u poteru za njima – možda sve u svemu pet ili šest hiljada duša. Mesto izlaska nije precizno utvrđeno, posebno zbog toga što su Jevreji prešli more (jam suf, ים סוף) čije ime se obično, ali netačno, prevodi kao Crveno more, dok je u stvari reč o moru trske. Po svoj prilici, to je bila vodena površina istočno od Avarisa, a prelazak preko nje dogodio se blizu današnje El Kantare na Sueckom kanalu. Begunci, našavši se stešnjeni između vode i egipatske konjice, spasli su se tako što je vetar potisnuo vodu i omogućio im da prođu. Povratak vodene mase zatekao je teško naoružane gonioce na trskovitom i muljevitom tlu i veliki broj njih se udavio. Istine radi, precizno utvrđivanje svih detalja izlaska nema veći značaj od vernog tumačenja navodnih deset pomora koji su mu prethodili. Ono što je izvesno i što se ne može poreći jeste uticaj koji je on ostavio na same Jevreje. Zauvek je ostao u sećanju kao vrhunski primer korišćenja Božje moći u zaštitu Njegovog naroda. Označio je njihovo rađanje kao naroda.

U vreme svakog praznovanja Pesaha (פסח), na dan izlaska iz Egipta, roditelji pričaju deci detalje o tom događaju kao da su sami to doživeli. Sama Biblija nam ukazuje na teškoće koje je Mojsije imao da ubedi decu Izrailja da treba da pokušaju da se oslobode. Ali nisu ga poslušali „od slabosti duha svojega i od ljutoga ropstva”, nemajući verovatno poverenje u oslobodioca koji je imao veze na dvoru. Doista, čudna je bila lakoća s kojom je on ulazio u faraonovu palatu i iz nje izlazio, kad se ima u vidu zahtev koji je postavljao – da faraon oslobodi Jevreje kako bi mogli da obožavaju svog Boga. A ko je bio taj Bog? Kad se prvi put obratio Mojsiju rekao je za sebe:

אָנֹכִי אֱלֹהֵי אָבִיךָ, אֱלֹהֵי אַבְרָהָם אֱלֹהֵי יִצְחָק, וֵאלֹהֵי יַעֲקֹב

Anoki Elohej abik Elohej Abraham Elohej Jichak w’Elohej Jaakov
Ja sam Bog oca tvojega, Bog Avraamov, Bog Isakov i Bog Jakovljev.

.

Na Mojsijevo insistiranje da mu kaže ime koje će uveriti porobljene Jevreje da je on i njihov Bog dao je zagonetan odgovor (Izlazak, 3:14):

אהיה אשר אהיה

Eje ašer Eje
Ja sam Onaj koji Jeste/koji će Biti.

.


Tokom vremena Jahve ili Jehova postali su nazivi koje su drugi koristili za jevrejskog Boga. Da li je Jahve bio predmet obožavanja pre Mojsija – možda među madijanskim plemenima na Sinaju gde je Mojsijev tast bio sveštenik – nije poznato. Ne može se, međutim, poreći da je kroz lik Mojsija jahvizam dobio poseban sadržaj i značaj. Jahve je bio jedini Bog i nije dozvoljavao da ima suparnika. Bio je Stvoritelj svega što postoji, bez posrednika, pomoći, drugih božanstava, supruge ili potomstva. Drugi narodi su mogli da imaju druge bogove, ali za Izrailjce Jahve je bio jedini Bog, on je svojom moći stvorio svet, vladao vasionom i iskazao posebnu naklonost sklopivši savez s patrijarsima. Bez obzira na današnje filozofske ili lingvističke sitne zamerke, teško je osporiti da je religija koju je Mojsijev narod pod njegovim uticajem prihvatio monoteistička. Reč je, štaviše, o etičkom monoteizmu – Bog, koji je predstavljao sveopštu dobrotu, pravdu i milosrđe, zahtevao je od Jevreja da budu dobri, pravedni i milosrdni. Zapovedio im je da nikada ne zaborave da su nekada bili robovi u Egiptu te da su spoznali šta znači biti stranac i rob. Religijske posledice vere u Jahvea javile su se kasnije, na Sinaju. Najpre je Mojsije morao da ubedi Jevreje da imaju poverenje u svog Boga. To je učinio uz pomoć svog brata, Arona, veštog govornika. Zajedno su pokazali kako je Jahve veza između prošlosti i budućnosti, između već skoro zaboravljene slave patrijaraha i obećanja stalnog naseljenja u izrailjskoj zemlji, koje je tek trebalo da bude ispunjeno.

Mojsije ih je podsećao da su Avraam, Isak i Jakov verovali u Jahvea, iako pod drugim imenima, i da će Jahve njihovim potlačenim potomcima ispuniti dato obećanje. Postepeno, strpljivo, navodeći čas epidemiju čireva, a čas pojavu stočnih bolesti kao izraz Njegove moći, Mojsije je ulio robovima veru u Jahvea. Konačno, nakon perioda priprema, kojima se pristupalo ozbiljno kao verskim obredima, došao je trenutak kad su bili spremni da ih njihov Bog povede u nepoznato. I tako se zbio izlazak. Krhkost vere Jevreja ispoljila se ubrzo. Čim se na vidiku pojavila egipatska konjica, narod se okrenuo protiv Mojsija. Tražili su da se vrate u ropstvo koje, pored svega, i nije bilo tako loše. Kad je ta kriza prevaziđena, otpočelo je lutanje po bespuću. Mojsije je predvodio raznoliko mnoštvo ljudi. U svetini (Izlazak, 12:38; Brojevi, 11:4), koja je s Jakovljevim potomcima krenula u slobodu, po svoj prilici bilo je i drugih odbeglih robova, moguće Habiru, pa čak i Egipćana (Levitska, 24:10). Mojsijev tast Jotor i njegovo madijansko pleme pridružili su se Izrailjcima na njihovom putu. Treba pretpostaviti da su im se u tom periodu lutanja pridružile i druge grupacije, među njima svakako Edomci, i da su prihvatile religiju, verske obrede i stroge zakone koje je Mojsije nametnuo svojim sledbenicima. Predano, noću i danju, on je od svetine stvarao narod – narod koji je imao sopstvenu veru.

.

– IZBOR TEMA –


Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.