Davidova dinastija

.

Kasnije generacije su idealizovale Davida kao velikog junaka, „milozvučnog izrailjskog svirača”, iz čijeg će potomstva poteći i sam Mesija. Tačno je, kao što ćemo videti, da su pod njegovom vlašću Jevreji ostvarili jedinstvo, vojnu moć i teritorijalnu veličinu kakvu nikad više nisu dostigli. No, pravi David bir je mnogo drugačiji i znatno interesantniji od legendarnog lika koji mu je kasnije pripisan. Bio je čovek od krvi i mesa, u krme su se mešali čulnost i duhovnost, neutoljiva ambicija i velikodušnost, surovost i blagost. U mladosti je nagoveštavao sjajnu budućnost. Rano je stekao slavu ratničkim podvizima, među kojima je verovatno i dvoboj s filistejskim junakom Golijatom (u Drugoj knjizi Samuilovoj, 21:9, taj podvig se pripisuje izvesnom Elhananu). Davidovo sviranje na harfi privuklo je Saulovu pažnju i svirao je caru u trenucima njegovog depresivnog raspoloženja. Blisko se sprijateljio s carevim sinom Jonatanom i oženio se carevom ćerkom Mihalom. Moguće je da nije dovoljno skrivao svoje ambicije ili je pak uravnoteženost carevog duha već bila narušena. Razdiran neobuzdanom ljubomorom na Davidovu rastuću popularnost, Saul je pokušao da ga ubije. David je bio primoran da pobegne s dvora. Svešteničku porodicu u Silomu, koja mu je nesvesno pomogla u bekstvu, razjareni car je surovo pobio. Tim užasavajućim činom Saul je odbio od sebe stari amfiktionski red čije je sveštenstvo prešlo na Davidovu stranu. Vrativši se u svoje rodno pleme Juda, David je sakupio vojsku odmetnika i živeo životom punim neizvesnosti, napadajući Filistejce kad god bi mu se ukazala prilika. Neprestano se skrivao od Saulovih potera, iznuđivao zaštitu od bogatih građana i konačno je postao plaćenik Ahisa, gatskog cara, koji je rado prihvatio tako poznatog izgnanika za vazala i dao mu grad Siklag u Negevu u feudalni posed. Iako se od njega očekivalo da Jevrejima stvara što više nevolja, David je igrao opasnu i lukavu igru, šaljući Ahisu lažne izveštaje o svojim vojnim pohodima – koje je u stvari vodio protiv Amaličana koji su živeli u pustinji – deleći ratni plen gradovima i plemenima u delu Negeva koji je pripadao Judinom plemenu, kako bi uverio svoj narod da je i dalje njegov odani prijatelj.

Ubrzo potom, Filistejci su okupili svoje snage za odlučujuću bitku sa Saulom. Dve vojske su se sukobile na gori Gelvuji. To što je Saul dozvolio da bude uvučen u bitku u vreme i na mestu koji njegovoj vojsci uopšte nisu odgovarali, može se objasniti jedino kao čin očajnog čoveka koji nije video izlaz iz svoje situacije i kome je vračara iz Endora prizvala duha davno umrlog Samuila. Izrailjska vojska bila je razbijena, tri Saulova sina su poginula, a teško ranjeni car je sam sebi oduzeo život. Filistejci su Saulu odsekli glavu i s telima njegovih sinova obesili je o zidove grada Vet Sana. David je bio pošteđen učešća u svemu tome. Filistejci nisu imali poverenja u njega i poslali su ga kući pre početka bitke, što je za njega bilo veoma dobro – nije morao da se bori protiv sopstvenog naroda. Filistejci su još jednom zadobili vlast nad gotovo celom izrailjskom teritorijom. Iz svog utvrđenja duboko u Transjordaniji, gde ga je nakon poraza odveo Avenir, Saulov jedini preživeli sin, Isvostej (Isval), tvrdio je, bez ikakvog efekta, da je kralj celog Izraela. U Hevronu je pak David, nesumnjivo uz pristanak Filistejaca, zvanično proglašen za cara Jude. Njegova vlast obuhvatala je širu oblast od one u kojoj je pleme Juda bilo naseljeno i ta oblast je praktično predstavljala državu.

Isvostej je bio nesposoban i slabić. Nakon dve godine vladavine ubili su ga dvojica njegovih oficira i njegovu glavu doneli Davidu, očekujući da budu nagrađeni. Umesto toga, David ih je pogubio i time vešto stavio do znanja da nije saučesnik u ubistvu koje je išlo njemu u korist. Kako iz Saulove porodice nije bilo nikog više da polaže pravo na presto, narod je pohrlio Davidu u Hevron i tamo ga je, uz svečano polaganje zaveta, proglasio za cara cele jevrejske države, cara koga je odredio Jahve. Bilo je očigledno da je narod u Davidu tražio harizmatičnog vođu koji će biti u stanju da ga oslobodi od osvajača, a i Filistejci su to tako shvatili. Odmah su pokrenuli svoju vojsku protiv novog cara. David im je, međutim, naneo više teških poraza čiji je krajnji rezultat bio da su Filistejci bili primorani da plaćaju danak Davidu, a mnoštvo filistejskih profesionalnih vojnika kao plaćenici su prešli u carevu službu.

Rešivši se spoljne opasnosti, David se okrenuo stabilizovanju sopstvenog carstva. Nakon što je nekoliko godina vladao iz Hevrona, osvojio je jevuzitski grad Jerusalim, oko 1000. pre Hr., i učinio ga svojom prestonicom. Bio je to dobar izbor. Smešten na sredini između severnih i južnih plemena, ali van teritorija i jednih i drugih, taj grad je bio idealan da se iz njega vlada. Prenevši kovčeg Zaveta u Jerusalim, David je taj grad učinio i religijskom i političkom prestonicom svoga kraljevstva. Pošto se učvrstio na prestolu zemlje koja je bila jedinstvenija nego ikad ranije – i nego što će biti ikad kasnije – David se okrenuo politici vojnog širenja, zahvaljujući kojoj je izrailjska država u roku od nekoliko godina postala najjača sila na teritoriji Palestine i Sirije. Davidovo carstvo prostiralo se od Fenikije na zapadu, do Arabijske pustinje na istoku i od reke Oronta na severu do vrha Akavskog zaliva na jugu. Hananci iz Palestine bili su deo tog carstva, dok su Filistejci, zajedno s plemenima Moav, Edom i Amon, njemu plaćali danak. Sam opseg tih osvajanja prouzrokovao je velike promene u postojećem poretku – izrailjska država nije više bila plemenska amfiktionija na čijem je čelu bio harizmatični zastupunik Jahvea, već složeno carstvo organizovano kao monarhija. Biblija nam ne kazuje mnogo o Davidovom upravnom aparatu, ali ipak dovoljno za zaključak da se on zasnivao na egipatskim modelima. Iako se po luksuzu nije mogao porediti sa Solomonovim, koji je usledio. posle njega, Davidov dvor je bio veličanstven u poređenju sa Saulovim. U pogledu religijskih stvari, Davidova politika je bila da ozakoni državu i da učini da ona bude prihvaćena kao istinski naslednik izrailjskog starog poretka. Da bi to postigao, bio je veoma darežljiv pokrovitelj novog svetilišta u Jerusalimu, u kome je bio smešten kovčeg Zaveta, a dva glavna sveštenika zadužena za kovčeg bili su članovi njegove „vlade”. Davidova vladavina trajala je oko četrdeset godina. Jevrejska država je napredovala. Nacionalno svetilište u Jerusalimu obezbeđivalo je odanost svih plemena i, uz materijalni napredak i vojne uspehe, učvrstilo do tada krhko jedinstvo. No, prednosti autokratske vladavine s vremenom su se pretvarale u slabosti. Ta nova država je u tolikoj meri bila delo samog Davida i usredsređena na njegovu ličnost da je pitanje njegovog naslednika bilo povod žestokim suparništvima. Poput klasične tragedije, poslednje godine Davidove vladavine protekle su u znaku sumraka veličanstvenosti, u intrigama, u pobuni sinova, slabljenja starih odanosti i opadanja njegove lične moći, praćenim pokajanjima i neprijatnim uspomenama. David je u grob otišao kao nemoćan starac koji se na sve žalio i nije više bio u stanju da nosi teret vlasti, a nasledio ga je ne najstariji, niti najpopularniji, ali svakako najmudriji od njegovih sinova – Solomon.

Solomon je, kao i David pre njega, vladao oko četrdeset godina, od oko 960. do 920. godine pre Hr. Iako nije posedovao ratničku veštinu, uspeo je da Davidovo carstvo održi gotovo netaknutim, uglavnom mudrim savezima od kojih su mnogi učvršćeni brakovima. Po rangu najviša od Solomonovih brojnih žena strankinja, bila je ćerka jednog faraona i taj brak je bio izraz novostvorenog ugleda Izrailja, ali i niskih grana na koje je pao nekada veličanstveni Egipat, u vreme vladavine Dvadeset prve dinastije. Prava veličina Solomonova ogledala se, međutim, u njegovom smislu za razvoj industrije i trgovine. On je shvatio ekonomski značaj geografskog položaja jevrejske države, koja se nalazila na glavnim trgovačkim putevima iz Egipta i Arabije, i do najveće mere je razvio njene trgovačke potencijale. Trgovačka flota obavljala je, redovna putovanja iz Crvenog mora sve do Ofira – današnje Somalije – i donosila zlato i srebro, građu od retkog drveta, drago kamenje, slonovaču, pa čak, za zabavu njegovog veličanstva, i majmune. Porezi i carine od kopnene trgovine karavanima sa Arabijom slivali su se u carsku blagajnu. U Esion-Gaveru sagrađeno je najveće postrojenje za prečišćavanje za koje se zna da je postojalo na drevnom Orijentu, u kome je prerađivan bakar za domaće potrebe ili je liven u poluge namenjene izvozu. Veoma unosan monopol na kilikijske konje i egipatske borbene kočije (i jedno i drugo od najboljih u svojoj vrsti) donosio je dodatne prihode.

U Bibliji se verodostojno opisuje kako je za vreme Solomonove vladavine ostvaren do tada nezabeležen napredak. U Izrailju su vladali sigurnost i materijalno obilje kakvih kasnije nije više bilo. Umetnost i nauka su doživljavali procvat, a muzika i pevanje psalama dostigli su nivo kvaliteta koji se može meriti s današnjim. Razvijala se i književnost, po karakteru uglavnom istorijska (ali i starozavetna), koja je ponovo pripovedala o podvizima prvih jevrejskih junaka i, u okviru istorijata Davidovog dvora (Druga knjiga Samuilova, 9-20; Prva knjiga o carevima, 1-2), dala prikaz izvanredne jasnoće, dramatičnosti i psihološkog uvida. Najznačajnije je što su verovatno za vreme Solomonove vladavine jahvisti (nazvani tako u nedostatku pogodnijeg imena), iz izrailjskog epskog predanja o patrijarsima, izlasku i osvajanjima, odabrali one priče od kojih su sastavili veliku teološku istoriju Jahveovih kontakata sa Njegovim narodom.

To je dokument koji čini osnovu pripovedanja u Petoknjižju: Takvo stabilno izobilje izraženo je i u brojnim građevinskim poduhvatima. Pored vojnih i industrijskih objekata, Solomon je severno od zidina starog grada u Jerusalimu sagradio više raskošnih zdanja, među kojima svoju velelepnu palatu, arsenal poznat kao „livanska šumska kuća” zbog masivnih stubova od kedrovog drveta koji su ga držali, sud, palatu za faraonovu ćerku i, kao vrhunac, Hram. Hram je sagradio jedan arhitekt iz Tira. Najjače trgovačke veze Solomon je održavao sa Hiramom, carem Tira. Iz Palestine u Tir izvozila se pšenica i maslinovo ulje u zamenu za kedrovo drvo iz Livana, koje je korišćeno za Solomonove građevinske planove. Izgradnja Hrama trajala je sedam godina – bilo je to zemaljsko boravište nevidljivog Jahvea, odakle je On vladao Svojim narodom, sedeći na prestolu između svoja dva ogromna anđela. Kao najveća svetinja, u dnu Hrama nalazio se kovčeg, simbol Saveza između Jahvea i Jevreja. Veličina i veličanstvenost ovog novog nacionalnog svetilišta govorili su, kako strancima tako i domaćem stanovništvu, da je Bog Jevreja moćniji od svih drugih bogova. Jedanaeste godine svoje vladavine, uz veliki sjaj i proslavu, Solomon je Hram posvetio Bogu, što je bio doista veliki korak od jednostavnog šatora koji su prvi Jevreji podigli u bespuću. Solomonu se, pored sve njegove mudrosti, može oprostiti što u trenutku takvog trijumfa nije shvatio da je izgradnjom Hrama posejao seme propasti svoje dinastije. A upravo se to dogodilo – Hram je bio izgrađen prisilnim radom u kome su učestvovali ne samo državni robovi ili Hananci koji su dugovali porez već i slobodni Jevreji koji su u Livanu u smenama sekli drveće za drvnu građu. Prisilni rad stvarao je neprijateljstvo, uvećano još i velikim porezima koje je Solomon nametnuo svojim podanicima. I pored toga što su bili veliki, kraljevi prihodi jednostavno nisu bili dovoljni za održavanje njegovog velelepnog dvora, njegove velike vojske, sve brojnijeg upravnog aparata i grandioznih planova za izgradnju novih zdanja. Načini prikupljanja novca postajali su sve suroviji, a potom i očajnički. Solomon je zemlju podelio u dvanaest upravnih oblasti, koje se nisu uvek poklapale sa starim plemenskim granicama i svaku oblast je obavezao da mesec dana izdržava njegov dvor. Solomon je čak počeo da prodaje delove svoje teritorije, ustupivši caru Tira neke gradove duž zaliva Aka.

Te mere povećale su napetost između carske vlasti i nezavisnosti plemena, između stare amfiktionske tradicije i novog poretka. Monarhija u jevrejskoj državi nije imala dugu tradiciju niti je bila u potpunosti prihvaćena. Severna plemena, naročito, nisu prihvatala pravo stalne vlasti koje je prisvojila Davidova dinastija i mnogi su odanost Jahveu stavljali iznad odanosti svom zemaljskom vladaru. Bilo je slučajeva nezadovoljstva i mržnje, ali osim odmah ugušene pobune, koju je pri kraju njegove vladavine organizovao neki Jerovoam (Prva knjiga o carevima, 11:26-40), Solomon je do kraja vladao bez ozbiljnijih nemira. Zato je njegovog naslednika dočekala oluja.

.

– IZBOR TEMA –


Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.